Pola veka Festivala monodrame i pantomime

Tito je još bio živ te 1973. godine. Branko Radivojević, tada četrdesetogodišnjak, bio je predsednik opštine Zemun. Imao je sluha za teatar, pa nije trebalo mnogo reči da ga mala grupa entuzijasta, profesora i kritičara ubedi da Zemun dobije Festival jednog glumca. Sala tadašnje Scene – Zemun Narodnog pozorišta, sa pet stotina mesta bila je najveći strah – da li će glumci pristati da svoje monodrame i pantomime izvode pred toliko ljudi?! Sami na sceni pred više od hiljadu pari očiju. Led je probila Maja Dimitrijević, glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kazivala je tekst Žana Koktoa „Ljudski glas” u režiji Miroslava Belovića. Kasnije je u njihovoj umetničko-bračnoj radionici nastalo ukupno 25 monodrama i postala je „kraljica” ovog žanra. Kada nas je napustila, „Zlatna kolajna” stručnog žirija ponela je njeno ime.

Uvek je bio praznik u Zemunu tih festivalskih dana. Glavna ulica okićena ljubičasto-žutim zastavicama, dizajn Nebojše Mitrića. Ugostitelji su davali sve od sebe da ugoste ne samo megazvezde one velike Jugoslavije već i mnogobrojne gledaoce. U grozdovima su stajali i nekoliko sati, jer u početku je bilo čak devet predstava u jednoj takmičarskoj noći. Kasnije su je produžili i obogatili Feliks Pašić i Mitar Stefanović u druženje publike i umetnika uz pesmu, iće i piće. Naravno posle predstava. Ne zaboravlja se veče čiji je domaćin bila Mira Banjac. U nekom satu je njen dobro raspoloženi kolega Stojan Cole Dečermić nasuo šampanjac u njenu cipelicu i – nazdravio! Scena filmska, aplauz, raspoloženje gotovo euforično.

Ipak, kao najviši vrhunci umetnosti ostaju glumci iz cele zemlje (koja je, nadalje, četiri puta menjala naziv!). A na tom tronu od Šerbedžije, Žutića, Kralja, Milke Podrug Kokotović, Ružice Sokić, Milene Dravić, Pere Kvrgića, Bate Stojkovića, Šovagovića – nedodirljiv stoji Ljuba Tadić! Učestvovao je, ali nije želeo da se takmiči. „O ratu, o miru o smrti” bio je izbor tekstova iz političke istorije koje je sastavio Dušan Kira Simić, dopisnik „Politike” iz Njujorka i izvesno vreme urednik njene Kulturne rubrike. Bila je to festivalska produkcija 1979. godine. O Ljubi je jedino mogao da piše kritičar „Politike” Muharem Pervić. Šteta što nema snimka predstave, šteta da se ne igra u ove turbulentne trenutke.

Teško je ići kroz vreme i prostor ovog jedinstvenog festivala, koji je odolevao i u ratno vreme. Obnovljen je 1996. zahvaljujući Dari Matić Marović, Ljiljani Blagojević, Ivici Klemencu, Radomiru Putniku, Ivanu Bekjarevu i Borislavu Balaću, pozorišnom producentu i direktoru koji istrajava i danas.

I naravno da pamtim uručenje 24. jula 1996. povelje festivala, iz ruku Dare Matić Marović, predsednice saveta, svetski poznatog dirigenta hora Kolegijum muzikum. I 2000. godine sam dobila, takođe iz njenih ruku, 6. jula plaketu sa tekstom „za stečene zasluge, veliku ljubav i pažnju uložene u razvoj monodramske i pantomimske umetnosti”. Doživela sam to kao priznanje „Politici”, koja je davala cele strane izveštavanja i intervjua. I u ovogodišnjoj knjizi Radomira Putnika, posvećenoj jubileju Festivala, Branko Radivojević je naglasio nemali doprinos novinarke „Politike”.

Gospodin Radivojević je ove godine došao na jubilej, u svojoj 92. godini. U društvu dobitnika „srebrnjaka” i povelje su Branko Radivojević, Živomir Joković, reditelj, Radomir Putnik, teatrolog autor brojnih knjiga i publikacija, Ivica Klemenc, Ljiljana Blagojević, Borislav Balać, Ivica Vusić, šef tehnike, Milovan Zdravković, Peđa Miletić, Alisa Marić… i ja, kao jedini novinar. Obeležavanje pola veka pripalo je bravuroznom Zijahu Sokoloviću, drugi dan Vesni Stanković, oboje su trostruki dobitnici „Zlatnih kolajni”! Svetski slavna šahistkinja Alisa Marić i ove godine, kao i prethodnih 20, odigraće u zemunskoj „Carinarnici” simultanku. Posle svega, ko se usuđuje da predviđa gašenje festivala? Ove godine, nikad siromašniji, sa tek oko 15.000 evra, izgurao je ipak.. Što reče direktor Bora Balać, alfa i omega za animiranje sponzora i nabavku finansija: „Ja odoh u penziju, valjda će imati ko da nastavi, nema nezamenljivih!”