Da li je poljoprivrednicima potrebna komora

U Vladu Srbije došlo je 60 predstavnika raznih udruženja poljoprivrednika na pregovore kako i koliko država svojim budžetom treba da im pomogne olakšicama i podsticajima da bi opstali, o čemu je „Politika” pisala 29. decembra. Logično je zapažanje da se o tome ne može uspešno ni razgovarati sa toliko raznolikih zastupnika jedne vrste društveno-ekonomskih činilaca – poljoprivrednih gazdinstava. Zanimljivo je samo što vladinim, ili njoj dostupnim ekspertima i institucijama pada na um jedino osnivanje jedne „krovne” organizacije umesto ovih 60, a nisu ni pokušali da pomenu, a kamoli da prvo iniciraju promenu stanja potpune dezorganizacije u kojoj gazdinstva rade i proizvode, a najveći deo njihove zarade surovo prisvajaju profitne firme.

Naša gazdinstva su sitna, neorganizovana i u javnosti prevladava obraćanje takvim inokosnim imanjima i njihovoj sitnoj domaćoj radinosti i vrednim domaćičkim rukama. Sitno je i imanje od 100 hektara ako je usamljeno. Čak i zadruge koje je država novčano pomogla ostaju na sitnoj robnoj proizvodnji, jer su sve samo inferiorni i zavisni otkupljivači za račun krupnih profitnih firmi: seljak je isplaćen na otkupnom mestu, a profit prisvaja firma kojoj je zadruga podređena. U svim raspravama, sporovima, protestima jedino se nikada do sada ne pominje niti čuje nijedan oblik zadružne poslovne organizacije. Zakon o zadrugama je u resoru Ministarstva za privredu.

Pisao sam u ovoj rubrici da „Srbija ima zadruge, a nema zadrugarstvo”, koje je s međunarodnom kodifikacijom sedam zadružnih principa jedini oblik proizvodnih i društveno ekonomskih odnosa u kojem ljudi, stupajući dobrovoljno, ostvaruju svoje određene potrebe i autonomni, nezavisno demokratski odlučuju prisvajajući celokupne koristi svog rada i svojine stečene na tržištu. Ako se taj koncept organizovanja udruženih zadruga ozbiljno primeni kod nas uz nužne promene u Zakonu o zadrugama u skladu s bogatim nasleđem srpskog zadrugarstva, on može i vladi biti sagovornik i lakše bi se došlo do celishodne alternative o organizovanoj komunikaciji vlasti s poljoprivrednicima.

Branko Maričić,
Beograd