Obnovljena crkva uz pomoć naroda

Leposavić, Ulije – Biće peta godina kako su dve sestre po bogu, mati Nina (Đurđević) i mati Julijana (Rakić) božjom promisli došle u manastir Svete Petke u selu Uliju, na samom obodu Leposavića, podno visova Kopaonika.

Na brdu Gradac ušuškao se manastir, jedan od tri ženska na severu Kosmeta, koji hramovnu slavu Svetu prepodobnu mučenicu Paraskevu Rimljanku praznuje 8. avgusta, kada mnogi seljani podno Rogozne i Kopaonika slave „malu slavu”. Praznuje se ovde i monaška slava 27. oktobra, kada je porta manastira mala da primi sve verujuće i one koji bi da se bogu pomole dolazeći sa svih strana ne samo severnog Kosmeta, nego i iz Raške, Novog Pazara i drugih krajeva centralne Srbije.

Septembra 2018. godine, mati Nina i mati Julijana, nekada studentkinje Beogradskog univerziteta, sa skoro svršenim diplomama Filozofskog fakulteta i studija za srpski jezik i književnost, došle su u Leposavić, u manastir koji je do tada vodilo bratstvo leposavićke parohije. Nekada je na ovom mestu, na brdu Gradac, gde vekovima žive Ulijani, od kojih se mnogi i sahranjuju na manastirskom groblju, bila samo crkva, iz srednjeg veka, koju je kralj Milutin darovao manastiru Banjska. Hram je bio posvećen Raspeću Hristovom, da bi 1935. godine na temeljima stare crkve nikao novi, pod sadašnjim nazivom.

Mnogo su mati Julijana, rodom iz Beograda, i mati Nina, iz Kosovske Mitrovice, za kratko vreme, uspele da urade. Da obnove i prošire crkvu, počev od zidova, do krova, da delom urade potporni zid koji se obrušava naslonjen s brda na kojem se dižu stoletni hrastovi… Uradile su toliko toga, nezamislivog za dve monahinje koje se ne libe da se uhvate ukoštac s teškim, građevinskim poslovima.

Krećemo put Ulija, obeshrabreni snegom koji je počeo da veje. Naprečac je stao, ali je severac doneo hladnu kišu. Dan pre toga, ali i danima posle, grejalo je sunce, kao da se ide ka proleću, a ne početku zime.

Ne prepoznajemo ulaz u manastirsku portu. Kamena ograda, nova manastirska kapija. Vidi se pred kapijom da su radovi još u toku. Na platou ispred braon kamenje, čitava tona, koje će tek da se seče, da se brusi kao kakav dijamant, jer manastir Svete Petke je kao tek pronađen dragulj među svim nevoljama koje su sever KiM u poslednje vreme pogodile.

Kiša lije, dok nam kišobran nosi severac s Kopaonika. Odlete, tamo negde u njive ulijanske, u livade i voćnjake vrednih seljana, rešenih da ostanu na svojoj zemlji.

– Da nemaju kakvog psa – sami sa sobom pričamo, dok se pred nama pruža manastirska porta sa još zelenom i pod konac ošišanom travom.

Cveće još cveta u saksijama duž svih staza koje vode do konaka, do crkve, novosagrađenog zvonika i trema gde se okuplja narod u vreme manastirske slave, pod kojim traže hlad i zaštitu od letnjeg pljuska i jesenje hladne i dosadne kiše.

Pred nas dolazi igumanija Nina, a za njom i mati Julijana. Ponovo smo u poznatoj gostinskoj sobi.

– Čekamo vas – ozareno govore uglas dok se sav mir ovog sveta, čini se, slio u ovo sveto mesto, tu u konaku na korak od crkve, gde odskora pored čudotvorne ikone Svete Petke narod traži spas, izbavljenje od bolesti i svih muka i pred čudotvornom ikonom Ulijskom krasnicom – Presvetom Bogorodicom iz 18. veka, kopijom Pećke krasnice koju je vladika raško-prizrenski Teodosije ovde doneo na Đurđevdan 2022. godine.

– Potpuno je restaurirana. Bila je nagorela, naprsla i na njoj se radilo godinu dana. Otkako je vraćena u manastir, istoričari umetnosti su je nazvali Ulijska krasnica i o njoj pišu naučni rad. Za nju su posebno izrađena dva trona – za čudotvornu ikonu Svete Petke Rimljanke i za čestice njenih moštiju, kao i za čestice svetog kralja Stefana Dečanskog i deo odežde iz 14. veka. U duborezu je urađen i veliki moštanik, za čestice moštiju svetitelja – govori igumanija Nina, dok nas mati Julijana nudi kao dukat žutom pitom, posnom, i pred nas stavlja kolače, komisprot sa korom od sušene pomorandže i specijalno ušećerenim komadićima ovog voća.

Ove godine, rekoše, nisu kao ranije, što zbog kišnog proleća i leta, što zbog građevinskih radova, išle u berbu čajeva, ali „imaće za zimu”.

Duhovni život dve monahinje počeo još pre gotovo 20 godina u manastiru Končul kod Raške, gde su službovale do dolaska u Ulije.

– Zadržavamo vas, mati – obraćamo se obema gledajući na sat, gde se vreme nehotice, u priči, otelo.

Idemo ka crkvi, dok kiša nošena vetrom bije po obrazima.

Uskoro će najradosniji hrišćanski praznik. Spremaju se mati Julijana i Nina za božićno bdenje, za liturgiju gde je godinama crkva mala da primi sve one koji bi da dočekaju praznik rođenja Hristovog.

– Na svakoj nedeljnoj liturgiji je puno vernog naroda. Ima ljudi i na jutrenju i na večernjem bogosluženju. Raduje nas što sve više mladih dolazi, ali i majke sa malom decom – govori u dahu igumanija dok žurimo ka crkvi.

Zamagljuje nam se vid od lepote i bleska mermera kojim je pokriven pod u proširenom i starom delu crkve. Novi ručno rađen ikonostas je pred nama, rad profesora Vladana Martinovića, poznatog vajara koji je nebrojeno ikonostasa radio za crkve širom Kosova i Metohije.

Vidimo tronove koji su nam opisivani, napravljene su i nove klupe za sedenje, ali i tronošci za decu nenaviklu na stajanje na liturgiji.

Sagradile su mati Nina i Julijana i novi zvonik od kamena, a u prizemlju ostavile mesto i za malu prodavnicu.

Uspelo je ovo maleno sestrinstvo i da zaštiti deo ka brdu koje se nalazi na samo nekoliko metara od crkve, da ga podupru, a u težim radovima često im pomažu i mladi iz leposavićke opštine.

– S blagoslovom nadležnog episkopa raško-prizrenskog gospodina Teodosija, obnovu manastira pomogli su Kancelarija za Kosovo i Metohiju, brojne humanitarne organizacije, a preko njih i sav srpski narod u zemlji i dijaspori. Mnogo nam pomažu i mladi iz leposavićke opštine. Mi ne razlikujemo velike i male donatore jer su pred bogom i pred Svetom Petkom svi jednaki. Od svoga su odvajali i s ljubavlju se ugrađivali u ovu svetinju čija obnova još traje. Da nije našeg naroda, ne bi bilo ni nas, jer jedni bez drugih ne možemo. Ljubav je zapravo crkva božja koju nikakva sila ne može da nadvlada jer joj je temelj Bogomladenac Hristos – kazuje pod tremom crkve igumanija Nina, dok hladni vetar briše dole ka Leposaviću, ka samoj varoši, a sa okolnih brda se diže magla. Igumanija