Kuća bez položajnika

Kako mi je zborio deda Mirko, glavna gostinska kuća sa doksatom u zadruzi Bajića ispred koje sam sa ciglom u stomaku i senima predaka u duši, sto osamnaest godina kasnije i tri dana pred Božić napravio selfi koji vam je pred očima – građena je 1906. godine. Dolma na kamenom podrumu od temelja do temelja – odoleva i danas. Eh, kad bi mogla da priča, šta bi mi sve rekla? Zidana je pečenom ciglom od moravske tenje, sa drvenom konstrukcijom od hrastovine, spojenom klanfama klepanim kod kovača. Bez ijednog zakucanog eksera koji su, u vreme procvata Kraljevine Srbije pod vladavinom Petra Karađorđevića Prvog Ujedinitelja, bili em skupi, em se do njih u varoškim dućanima teško dolazilo. U avliji sa izlokanom kaldrmom, senicima, ambarima i torovima punim stoke – nekada je vrvelo od života. A danas baš kao i poslednjih decenija – tu caruje zlokobna tišina skrajnute večnosti i zastrašujući mir nestajanja.

Svako u svojoj osami, u trci za životom, u borbama, u pobedama i posrnućima, teško mi je da u glavi prebrojim koliko je potomaka rasutih po svetu, čiji su se preci u gostinskoj sobi kuće koju pohodim, molili Svetom Mrati, krsnom imenu svih Bajića. Kako kažu legende, iz plemena Vasojevića i krševite Crne Gore došli su pre trista godina u pitominu Zapadne Morave – i tu ostali. Najudaljeniji u pamćenju su čukundede, Sava, Vučko i Đorđe. Sa ženom mu Jevrosimom, Sava, čiji sam i ja gore list, izrodio je dve ćerke i tri naslednika tapija i grobnog mesta – sinove Obrena, Sibina i Miloja. Sa tri snahe i desetoro unučadi, sva jedna drugom do uha, bili su srećna familija sa dvadesetoro čeljadi i zadruga sa četrdeset vrednih ruku. Svi su spavali u vajatima i staroj kući od naboja, samo je Sava sa buđelarom ispod jastuka napunjenog tuluzinom – spavao u novoj.

Najmanja odaja na severnoj strani kuće, sa malim prozorom i kovanim rešetkama – bila je soba za specijalne namene. Na sredini, odmah ispod prozora na čijoj perdi su preko leta i jeseni mirisale muškatle, a zimi dunje i sušena majčina dušica, stajao je drveni krevet sa čergama i postelja kojoj je sa jedne i sa druge strane moglo da priđe jedva njih troje. I da dupke stoje. Čiviluk u ćošku na kojem je visilo stajaće odelo muških glava, veliki kufer sa lanenim tkanjem, preobukom i sušenim listovima oraha od kojih beži gamad, i nekoliko ćupova u kojima se držala voda, a najveći je služio za po radi sebe – bio je jedini inventar. Tu, u toj sobi, na drugi Božić 1931. godine rođen je i moj otac Miloš. Bilo je to sopče za porodilje u kojem su zakmečali i prvi put udahnuli život mnogi Bajići. A bogami, umirali i izdahnuli…

Mirkov otac, moj pradeda Obren – nije. Kao drugopozivac u dvadeset i četvrtoj godini, 1915. poginuo je na odbrani Beograda negde na sprudovima Dorćola. Deda Mirko je tada tek navršio sedmu i ušao u osmu godinu. Na ravnodelnici između Prvog i Drugog svetskog rata, kada je kao siroče kome se majka odmah preudala odvrko i stigao za ženidbu – stričevi Sibin i Miloje su mu kupili anteriju i oženili ga. Nekoliko godina kasnije domazluk je podeljen na tri dela. Bez milosrđa stričevi su uzeli najbolje njive i livade a njemu dali uznice i utrine. Iselili ga u na brzinu sklepanu kućicu sa dva odeljenja bez tišljeraja na prozorima, sa ženom Savetom i dvoje male dece, ocem Milošem i tetkom Milanom – na vododerinu podno brda Petlovac. Tu, gde se i danas nalazi moja rodna roditeljska kuća.

Nakon što se iz zadruge iselio i mlađi dedin stric Miloje, dugi niz godina koje su hujale, matično domaćinstvo nekadašnje zadruge bilo je za primer. Sve dok šezdesetih godina prošlog veka nasledne muške glave najstarijeg Savinog sina Sibina Bajića, nisu prekinule genetski kod i pokidale pupčanu vrpcu, potraživši sreću u daljinama koje su ih progutale i odnele koje kude po svetu – sve do proklete Amerike. Onda su kola krenula niza stranu. Poslednji naslednik kuće i okućnice koji je tu živeo bio je Sibinov sin i moj imenjak Radoš Bajić. Sećam ga se, kao da mi je juče tutnuo u šake rane voćke i šarena jaja od prepelice. Moj imenjak i prezimenjak me voleo – baš kao i ja njega. Kad sam se polovinom sedamdesetih godina prošlog veka zamomčio i krenuo da se dopisujem sa devojčurcima iz velike Jugoslavije do čijih sam adresa dolazio iz lista „Čik” koji je bio prethodnica današnjih tabloida – nekoliko pisama namenjenih meni otišlo je u njegove hrapava seljačke ruke. Znao je da njemu nema ko da piše iz Kikinde i iz Mostara, ali je svejedno, otvarao je moja pisma bez uviđavnosti, ne znam da li ih je čitao, ali me je uvek zadevao dok mi ih je smejuljeći vraćao i govorio: „E moj Rašo, lenji Gašo, šta će sa nama do najzad biti?”

Ne sećam se šta sam mu odgovarao? Trebalo je da prođe mnogo vremena, da mnogo vode protekne Moravom pa da shvatim šta je pritisnut slutnjama nadolazećeg beznađa i straha od budućnosti zapravo hteo da mi kaže. Kao da je osluškivao gavrane koji sleću na dimnjak odžaklije i slutio propast. Završavao sam studije kada je na onaj svet prvo otišla njegova životna sapatnica tetka Milica, muškobanjasta žena sa blagim licem bogorodice, a onda je posle nekoliko godina borbe sa bolestima i samoćom na onaj svet otišao i moj dobri rođak Radoš Bajić.

I ove godine na Božić, u kući koja decenijama zjapi sama, neće zamirisati tamjan. Kroz njena vrata neće ući položajnik da badnjakom raspiruje varnice u pećki, da bogorada za zdravlje stoke i čeljadi, za pune ambare pšenice i vršne koševe kukuruza. I ne samo u mojoj široj familiji, u mom rodnom kraju i zavičaju, već svuda gde god pođeš i gde god se okreneš po Srbiji – slika je ista, ili slična. Napuštena imanja, oronule kuće, travurina na humkama predaka, jad i čemer na savesti potomaka. Neko ne daje pet para, a nekome duše predaka ne daju mira. Kao meni. Često me progoni da pođem na dorćolske obale Dunava i da potražim onu – mog pradede Obrena. Da mu se pohvalim, da moj roditeljski dom živi, da je sve kako najbolje mogu, da je uvek pun, da se u njima čuje smeh mojih unuka, da se sveti vodica i seče slavski kolač. Da mu kažem da se može, ma gde radio i živeo. Svejedno da li si u Beogradu, Novom Sadu, Parizu ili Stokholmu. Kada pamtiš, kada poštuješ očinsku i pradedovsku muku i znoj – sve je blizu i ništa nije daleko.

Zateknem sebe kako tumaram obalom Dunava, tamo gde se danas bezbrižno igra tenis, gde majke šetaju svoju decu a penzioneri kućne ljubimce, gde trešti muzika iz prepunih kafića… Dok lagano vozim tesnim ulicama između stambenih blokova i gradilišta sa kranovima, gde su pre više od jednog veka bili šančevi hrabre vojske i bataljoni srpskih seljaka koji su oduvek bili najrevnosniji redovi otadžbine i časti – ja tražim mesto gde je poginuo Obren. Gde je pala moja krv koje nastojim da budem dostojan.

Ali, uzalud… Nigde i ništa, sem vetra koji šiba moje lice, sem sete i ponosa u meni…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista