Кућа без положајника

Како ми је зборио деда Мирко, главна гостинска кућа са доксатом у задрузи Бајића испред које сам са циглом у стомаку и сенима предака у души, сто осамнаест година касније и три дана пред Божић направио селфи који вам је пред очима – грађена је 1906. године. Долма на каменом подруму од темеља до темеља – одолева и данас. Ех, кад би могла да прича, шта би ми све рекла? Зидана је печеном циглом од моравске тење, са дрвеном конструкцијом од храстовине, спојеном кланфама клепаним код ковача. Без иједног закуцаног ексера који су, у време процвата Краљевине Србије под владавином Петра Карађорђевића Првог Ујединитеља, били ем скупи, ем се до њих у варошким дућанима тешко долазило. У авлији са излоканом калдрмом, сеницима, амбарима и торовима пуним стоке – некада је врвело од живота. А данас баш као и последњих деценија – ту царује злокобна тишина скрајнуте вечности и застрашујући мир нестајања.

Свако у својој осами, у трци за животом, у борбама, у победама и посрнућима, тешко ми је да у глави пребројим колико је потомака расутих по свету, чији су се преци у гостинској соби куће коју походим, молили Светом Мрати, крсном имену свих Бајића. Како кажу легенде, из племена Васојевића и кршевите Црне Горе дошли су пре триста година у питомину Западне Мораве – и ту остали. Најудаљенији у памћењу су чукундеде, Сава, Вучко и Ђорђе. Са женом му Јевросимом, Сава, чији сам и ја горе лист, изродио је две ћерке и три наследника тапија и гробног места – синове Обрена, Сибина и Милоја. Са три снахе и десеторо унучади, сва једна другом до уха, били су срећна фамилија са двадесеторо чељади и задруга са четрдесет вредних руку. Сви су спавали у вајатима и старој кући од набоја, само је Сава са буђеларом испод јастука напуњеног тулузином – спавао у новој.

Најмања одаја на северној страни куће, са малим прозором и кованим решеткама – била је соба за специјалне намене. На средини, одмах испод прозора на чијој перди су преко лета и јесени мирисале мушкатле, а зими дуње и сушена мајчина душица, стајао је дрвени кревет са чергама и постеља којој је са једне и са друге стране могло да приђе једва њих троје. И да дупке стоје. Чивилук у ћошку на којем је висило стајаће одело мушких глава, велики куфер са ланеним ткањем, преобуком и сушеним листовима ораха од којих бежи гамад, и неколико ћупова у којима се држала вода, а највећи је служио за по ради себе – био је једини инвентар. Ту, у тој соби, на други Божић 1931. године рођен је и мој отац Милош. Било је то сопче за породиље у којем су закмечали и први пут удахнули живот многи Бајићи. А богами, умирали и издахнули…

Мирков отац, мој прадеда Обрен – није. Као другопозивац у двадесет и четвртој години, 1915. погинуо је на одбрани Београда негде на спрудовима Дорћола. Деда Мирко је тада тек навршио седму и ушао у осму годину. На равноделници између Првог и Другог светског рата, када је као сироче коме се мајка одмах преудала одврко и стигао за женидбу – стричеви Сибин и Милоје су му купили антерију и оженили га. Неколико година касније домазлук је подељен на три дела. Без милосрђа стричеви су узели најбоље њиве и ливаде а њему дали узнице и утрине. Иселили га у на брзину склепану кућицу са два одељења без тишљераја на прозорима, са женом Саветом и двоје мале деце, оцем Милошем и тетком Миланом – на вододерину подно брда Петловац. Ту, где се и данас налази моја родна родитељска кућа.

Након што се из задруге иселио и млађи дедин стриц Милоје, дуги низ година које су хујале, матично домаћинство некадашње задруге било је за пример. Све док шездесетих година прошлог века наследне мушке главе најстаријег Савиног сина Сибина Бајића, нису прекинуле генетски код и покидале пупчану врпцу, потраживши срећу у даљинама које су их прогутале и однеле које куде по свету – све до проклете Америке. Онда су кола кренула низа страну. Последњи наследник куће и окућнице који је ту живео био је Сибинов син и мој имењак Радош Бајић. Сећам га се, као да ми је јуче тутнуо у шаке ране воћке и шарена јаја од препелице. Мој имењак и презимењак ме волео – баш као и ја њега. Кад сам се половином седамдесетих година прошлог века замомчио и кренуо да се дописујем са девојчурцима из велике Југославије до чијих сам адреса долазио из листа „Чик” који је био претходница данашњих таблоида – неколико писама намењених мени отишло је у његове храпава сељачке руке. Знао је да њему нема ко да пише из Кикинде и из Мостара, али је свеједно, отварао је моја писма без увиђавности, не знам да ли их је читао, али ме је увек задевао док ми их је смејуљећи враћао и говорио: „Е мој Рашо, лењи Гашо, шта ће са нама до најзад бити?”

Не сећам се шта сам му одговарао? Требало је да прође много времена, да много воде протекне Моравом па да схватим шта је притиснут слутњама надолазећег безнађа и страха од будућности заправо хтео да ми каже. Као да је ослушкивао гавране који слећу на димњак оџаклије и слутио пропаст. Завршавао сам студије када је на онај свет прво отишла његова животна сапатница тетка Милица, мушкобањаста жена са благим лицем богородице, а онда је после неколико година борбе са болестима и самоћом на онај свет отишао и мој добри рођак Радош Бајић.

И ове године на Божић, у кући која деценијама зјапи сама, неће замирисати тамјан. Кроз њена врата неће ући положајник да бадњаком распирује варнице у пећки, да богорада за здравље стоке и чељади, за пуне амбаре пшенице и вршне кошеве кукуруза. И не само у мојој широј фамилији, у мом родном крају и завичају, већ свуда где год пођеш и где год се окренеш по Србији – слика је иста, или слична. Напуштена имања, оронуле куће, травурина на хумкама предака, јад и чемер на савести потомака. Неко не даје пет пара, а некоме душе предака не дају мира. Као мени. Често ме прогони да пођем на дорћолске обале Дунава и да потражим ону – мог прадеде Обрена. Да му се похвалим, да мој родитељски дом живи, да је све како најбоље могу, да је увек пун, да се у њима чује смех мојих унука, да се свети водица и сече славски колач. Да му кажем да се може, ма где радио и живео. Свеједно да ли си у Београду, Новом Саду, Паризу или Стокхолму. Када памтиш, када поштујеш очинску и прадедовску муку и зној – све је близу и ништа није далеко.

Затекнем себе како тумарам обалом Дунава, тамо где се данас безбрижно игра тенис, где мајке шетају своју децу а пензионери кућне љубимце, где трешти музика из препуних кафића… Док лагано возим тесним улицама између стамбених блокова и градилишта са крановима, где су пре више од једног века били шанчеви храбре војске и батаљони српских сељака који су одувек били најревноснији редови отаџбине и части – ја тражим место где је погинуо Обрен. Где је пала моја крв које настојим да будем достојан.

Али, узалуд… Нигде и ништа, сем ветра који шиба моје лице, сем сете и поноса у мени…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa