Politički realizam i nadrealizam u BiH

Dan Srpske, 9 januar 2024 uveče. Svečani defile različitih rodova naoružane policije Srpske na zemlji, a na nebu tutnje borbeni avioni NATO-a. Srbi njih kao da ne čuju, a oni kao da ne vide vatromet u Banjaluci i Beogradu, širom Srpske i srpskog sveta.

Iz groba se tim povodom oglasio Henri Kisindžer da rečima iz devedesetih upozori Bajdena.

„Mi se ponašamo kao da pokušavamo da nateramo Srbe da se vrate u mitsku Bosnu koja nikad u istoriji nije postojala. Ne postoji bosanski jezik. Ne postoji bosanska kultura. Bosna je administrativna jedinica koja sadrži Hrvate, Muslimane i Srbe, veštački stvorena kao deo Jugoslavije koju su zapadne države glupo priznale kao državu 1991”(...) „Da ste pogledali istoriju Srba, videli biste da su se oni 600 godina borili da ne budu pod dominacijom muslimana. I zašto bi SAD trebalo da promene sopstvene principe samoopredeljenja i da ih bombarduju? Zašto ih naši mediji nazivaju ’separatistički Srbi’? Od čega se oni to odvajaju i da li je to nešto ikada postojalo?”(...) „Tako da verujem da bi trebalo širokogrudo priznati muslimansku državu, a dopustiti drugim nacionalnostima da se osamostale ili prisajedine Hrvatskoj ili Srbiji, zavisno od situacije i da se ne mešamo u to, u balkanski rat, koji se ne može završiti čak i ako mi pobedimo. Mi ne možemo tamo ostati u trajnoj okupaciji. Nemci su zahtevali 17 divizija da nadziru Srbiju u prethodnom ratu.”

Ništa Kisindžer nije rekao novo u odnosu na ono što domaća srpska pamet odavno ponavlja, ali kada to kaže čuveni Amerikanac, Jevrejin, pa još poreklom Nemac, onda sarajevski komentatori reaguju u pola glasa. „Kisindžer nije dobro poznavao Bosnu...”, „mnoge njegove prognoze nisu se obistinile...” Bar što se tiče Bosne, prognoze su mu se obistinile, što znači da je ipak dobro poznavao Bosnu. Hantington je otišao i dalje: „Trusno područje sukoba tri civilizacije” ili Hejden: „Međunarodno legalizovana fikcija”.

Kisindžer je bio eminentni predstavnik realističke škole u međunarodnim odnosima, a kada sam na toj liniji u tekstu od pretprošle subote („BiH na pragu 2024”) postavio retoričko pitanje da li je realniji projekat jedinstvene ili projekat podeljene BiH, je li bliža podeli ili jedinstvu, u polemičkoj reakciji novinara sarajevskog „Oslobođenja” dobio sam odgovor: „Danas je bliža podeli, sutra, u konačnici – jedinstvu!”

Dakle, i za sarajevskog novinara nije sporno da je BiH danas realno bliža podeli. Jedino što on smatra da će sutra, odnosno na kraju priče, BiH biti jedinstvena. A to bi, nasuprot realističkoj bila „nadrealistička škola”. Podela BiH nije samo realno stanje nego i trend udaljavanja tri naroda po kome se prepoznaje bosanska budućnost. Ne vidi se baš ništa što bi slutilo približavanje ka jedinstvu, a ni sarajevski novinar ne spominje nijedan indikator. Koliko je taj trend disolucije, koji dolazi iz versko-nacionalne i kulturne nutrine društva i razara nemoguću državu, snažan pokazao je neuspeh tridesetogodišnjeg zapadnog institucionalno-političkog intervencionalizma u izvedbi OHR. „BiH nije država, nije čak ni društvo”, vajkao se Zdravko Grebo.

A kako „jedinstvo” izgleda videli smo ovih dana. Dok republika u Banjaluci slavi svoj rođendan, u Zenici spaljuju njenu zastavu, pozivaju na džihad i oko vatre vrište: „Tekbir!”, „Alahu ekber!” Dok patrijarh Porfirije u Banjaluci kaže „Slavimo svoje i poštujmo tuđe!”, istog dana sarajevski imam Muhamed ef. Velić na društvenim mrežama kori bošnjačke političare i islamske službenike: „Dok četnici orgijaju po domovini, cionisti ranjavaju Gazu, oni samo po tehvidima i mevludima. Poremetili su prioritete.”

Da se razumemo, ako bi sva tri naroda u BiH, bar dvotrećinskom većinom, želela da budu Bosanci i muslimani, građani, Evropljani, što bi ih ujedinjavalo, ko bi imao išta protiv. Ali prvo neće, drugo nisu, treće i ne postoji u transnacionalnom smislu. Naprosto, to je nerealno, a američko-bošnjački nadrealizam, protektoratom održava tri naroda u napetoj antagonističkoj koegzistenciji. Štaviše, kontraproduktivan je jer 30 godina gura koncept kome se sve više suprotstavlja društvena stvarnost i izaziva sve veći otpor, na ivici raspada. A na tome rade Bošnjaci i pre i više nego Srbi i Hrvati. Oni uzročno, ovi posledično.

Da su iskreno hteli multi kulti, Muslimani ne bi pravili referendum o secesiji od SFRJ protiv volje jednog konstitutivnog naroda, pogotovo posle srpskog plebiscita. Da su iskreno to hteli, tokom rata bi teritorije pod svojom većinom poput Sarajeva, organizovali kao multi kulti oaze, a ne bi Srbe koji su ostali u gradu maltretirali kao taoce. Najzad, imali su šansu i posle rata da su prihvatili da glavni grad bude distrikt, kako je stajalo u prvoj verziji Dejtona.

Valjda bi posle svega trebalo da im Srbi poveruju na lepu reč, da su pogrešili, da više neće biti tako, da će biti ravnopravni itd. Nema čak ni to „obećanje ludom radovanje”, nego naprotiv, pritisci, uvrede, pretnje. Nema ni orijentalnog marifetluka da se partner namami nekim sitnim ustupcima, nedorečenim nagodbama, slatkim uveravanjima da im je bolje zajedno nego posebno. Naprotiv: „genocidni entitet”, „zločinačka tvorevina”, „privremeno okupirana teritorija”, a onda poziv „agresorima” i „zločinačkom narodu” za život u jedinstvenoj BiH. Kako objasniti želju za blizinom takvih? Mazohizam? Plan za osvetu?

Ideja da će dominaciju i šerijat silom nametnuti kada postanu natpolovična većina, što piše u Islamskoj deklaraciji, ne računa na činjenicu da za leđima RS i Herceg-Bosne stoje Srbija i Hrvatska, koje će priteći i na granici biti srdačno dočekane. Ideja da će im to omogućiti kolektivni Zapad je ne manja glupost. Da podvučemo iz Kisindžerovog citata: „Čak i ako bismo pobedili u tom ratu, ne bismo ništa rešili. A ne možemo tamo ostati u trajnoj okupaciji.” Ali, niti je Bajden Kisindžerove pameti niti je Amerika moćna kao što je u njegovo vreme bila. Tamo je uoči predsedničkih izbora pometnja slična kao u bošnjačkim političkim glavama i iz te bliskosti svašta se može izroditi. Da li će Bošnjake opet poslati na Istočni front jer oni u Ukrajinu ne mogu da pošalju ni dolare ni oružje nego jedino živu silu, ili će ih ponovo gurnuti u rat protiv Srba, ili će ih ostaviti da se sami snalaze sa sobom i sa komšijama?

Čini se da bi mogli da proglase da se BiH, poput svojevremeno SFRJ, nalazi u stanju raspadanja, te da entitetske i kantonalne granice preko noći postanu državne, te da se istovremeno uzajamno priznaju. To bi bilo najlakše, najbrže i najjednostavnije. Bošnjaci bi dobili ono što su oduvek želeli, a nikad nisu smeli da kažu islamofobnom protestantsko-katoličkom Zapadu: svoju nacionalno-versku državu. „Alija, nek je naša pa makar ko avlija.”

Tome će da prethodi barem još jedan neuspešan pokušaj da RS i HB uteraju u suru unitarne BiH jer su sve raspoložive alate već polomili. Lažni v. p. Šmit i njegovi privatni zakoni koje pola BiH ignoriše, suđenje Dodiku u Sarajevu zato što je rekao da je car go, nadletanje bombardera slavlja u Banjaluci, pokazuje manjak ideja.

O potrošenosti ideja najbolje svedoči rođendan RS. Već deset godina oni svakog decembra počinju sa istom pričom kako je rođendan neustavan i v. p. ga zabrani, a Srpska ga proslavi svečanije nego ikad. Možda njima i ne smeta toliko datum Dana RS, koliko referendum kojim je potvrđen. To jedinstvo rukovodstva i naroda u odbrani republike je najjače oružje, kao građanska neposlušnost, pasivna rezistencija, kapilarni otpor, pozivanje na Ustav, veselje pod jatom dronova. Vučić je netom trijumfom na izborima sprečio Majdan, a Dodik povukao crvenu liniju: ako zakonom pokušaju da nam otmu šume, reke, zemljište, odosmo iz BiH. Dobrica Ćosić je svojevremeno Dodika uporedio sa najvećim srpskim političarem Nikolom Pašićem, a ovaj je rekao: „Izlaza nemamo, ali propasti nećemo.”

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista