Политички реализам и надреализам у БиХ

Дан Српске, 9 јануар 2024 увече. Свечани дефиле различитих родова наоружане полиције Српске на земљи, а на небу тутње борбени авиони НАТО-а. Срби њих као да не чују, а они као да не виде ватромет у Бањалуци и Београду, широм Српске и српског света.

Из гроба се тим поводом огласио Хенри Кисинџер да речима из деведесетих упозори Бајдена.

„Ми се понашамо као да покушавамо да натерамо Србе да се врате у митску Босну која никад у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, Муслимане и Србе, вештачки створена као део Југославије коју су западне државе глупо признале као државу 1991”(...) „Да сте погледали историју Срба, видели бисте да су се они 600 година борили да не буду под доминацијом муслимана. И зашто би САД требало да промене сопствене принципе самоопредељења и да их бомбардују? Зашто их наши медији називају ’сепаратистички Срби’? Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало?”(...) „Тако да верујем да би требало широкогрудо признати муслиманску државу, а допустити другим националностима да се осамостале или присаједине Хрватској или Србији, зависно од ситуације и да се не мешамо у то, у балкански рат, који се не може завршити чак и ако ми победимо. Ми не можемо тамо остати у трајној окупацији. Немци су захтевали 17 дивизија да надзиру Србију у претходном рату.”

Ништа Кисинџер није рекао ново у односу на оно што домаћа српска памет одавно понавља, али када то каже чувени Американац, Јеврејин, па још пореклом Немац, онда сарајевски коментатори реагују у пола гласа. „Кисинџер није добро познавао Босну...”, „многе његове прогнозе нису се обистиниле...” Бар што се тиче Босне, прогнозе су му се обистиниле, што значи да је ипак добро познавао Босну. Хантингтон је отишао и даље: „Трусно подручје сукоба три цивилизације” или Хејден: „Међународно легализована фикција”.

Кисинџер је био еминентни представник реалистичке школе у међународним односима, а када сам на тој линији у тексту од претпрошле суботе („БиХ на прагу 2024”) поставио реторичко питање да ли је реалнији пројекат јединствене или пројекат подељене БиХ, је ли ближа подели или јединству, у полемичкој реакцији новинара сарајевског „Ослобођења” добио сам одговор: „Данас је ближа подели, сутра, у коначници – јединству!”

Дакле, и за сарајевског новинара није спорно да је БиХ данас реално ближа подели. Једино што он сматра да ће сутра, односно на крају приче, БиХ бити јединствена. А то би, насупрот реалистичкој била „надреалистичка школа”. Подела БиХ није само реално стање него и тренд удаљавања три народа по коме се препознаје босанска будућност. Не види се баш ништа што би слутило приближавање ка јединству, а ни сарајевски новинар не спомиње ниједан индикатор. Колико је тај тренд дисолуције, који долази из верско-националне и културне нутрине друштва и разара немогућу државу, снажан показао је неуспех тридесетогодишњег западног институционално-политичког интервенционализма у изведби ОХР. „БиХ није држава, није чак ни друштво”, вајкао се Здравко Гребо.

А како „јединство” изгледа видели смо ових дана. Док република у Бањалуци слави свој рођендан, у Зеници спаљују њену заставу, позивају на џихад и око ватре вриште: „Текбир!”, „Алаху екбер!” Док патријарх Порфирије у Бањалуци каже „Славимо своје и поштујмо туђе!”, истог дана сарајевски имам Мухамед еф. Велић на друштвеним мрежама кори бошњачке политичаре и исламске службенике: „Док четници оргијају по домовини, ционисти рањавају Газу, они само по техвидима и мевлудима. Пореметили су приоритете.”

Да се разумемо, ако би сва три народа у БиХ, бар двотрећинском већином, желела да буду Босанци и муслимани, грађани, Европљани, што би их уједињавало, ко би имао ишта против. Али прво неће, друго нису, треће и не постоји у транснационалном смислу. Напросто, то је нереално, а америчко-бошњачки надреализам, протекторатом одржава три народа у напетој антагонистичкој коегзистенцији. Штавише, контрапродуктиван је јер 30 година гура концепт коме се све више супротставља друштвена стварност и изазива све већи отпор, на ивици распада. А на томе раде Бошњаци и пре и више него Срби и Хрвати. Они узрочно, ови последично.

Да су искрено хтели мулти култи, Муслимани не би правили референдум о сецесији од СФРЈ против воље једног конститутивног народа, поготово после српског плебисцита. Да су искрено то хтели, током рата би територије под својом већином попут Сарајева, организовали као мулти култи оазе, а не би Србе који су остали у граду малтретирали као таоце. Најзад, имали су шансу и после рата да су прихватили да главни град буде дистрикт, како је стајало у првој верзији Дејтона.

Ваљда би после свега требало да им Срби поверују на лепу реч, да су погрешили, да више неће бити тако, да ће бити равноправни итд. Нема чак ни то „обећање лудом радовање”, него напротив, притисци, увреде, претње. Нема ни оријенталног марифетлука да се партнер намами неким ситним уступцима, недореченим нагодбама, слатким уверавањима да им је боље заједно него посебно. Напротив: „геноцидни ентитет”, „злочиначка творевина”, „привремено окупирана територија”, а онда позив „агресорима” и „злочиначком народу” за живот у јединственој БиХ. Како објаснити жељу за близином таквих? Мазохизам? План за освету?

Идеја да ће доминацију и шеријат силом наметнути када постану натполовична већина, што пише у Исламској декларацији, не рачуна на чињеницу да за леђима РС и Херцег-Босне стоје Србија и Хрватска, које ће притећи и на граници бити срдачно дочекане. Идеја да ће им то омогућити колективни Запад је не мања глупост. Да подвучемо из Кисинџеровог цитата: „Чак и ако бисмо победили у том рату, не бисмо ништа решили. А не можемо тамо остати у трајној окупацији.” Али, нити је Бајден Кисинџерове памети нити је Америка моћна као што је у његово време била. Тамо је уочи председничких избора пометња слична као у бошњачким политичким главама и из те блискости свашта се може изродити. Да ли ће Бошњаке опет послати на Источни фронт јер они у Украјину не могу да пошаљу ни доларе ни оружје него једино живу силу, или ће их поново гурнути у рат против Срба, или ће их оставити да се сами сналазе са собом и са комшијама?

Чини се да би могли да прогласе да се БиХ, попут својевремено СФРЈ, налази у стању распадања, те да ентитетске и кантоналне границе преко ноћи постану државне, те да се истовремено узајамно признају. То би било најлакше, најбрже и најједноставније. Бошњаци би добили оно што су одувек желели, а никад нису смели да кажу исламофобном протестантско-католичком Западу: своју национално-верску државу. „Алија, нек је наша па макар ко авлија.”

Томе ће да претходи барем још један неуспешан покушај да РС и ХБ утерају у суру унитарне БиХ јер су све расположиве алате већ поломили. Лажни в. п. Шмит и његови приватни закони које пола БиХ игнорише, суђење Додику у Сарајеву зато што је рекао да је цар го, надлетање бомбардера славља у Бањалуци, показује мањак идеја.

О потрошености идеја најбоље сведочи рођендан РС. Већ десет година они сваког децембра почињу са истом причом како је рођендан неуставан и в. п. га забрани, а Српска га прослави свечаније него икад. Можда њима и не смета толико датум Дана РС, колико референдум којим је потврђен. То јединство руководства и народа у одбрани републике је најјаче оружје, као грађанска непослушност, пасивна резистенција, капиларни отпор, позивање на Устав, весеље под јатом дронова. Вучић је нетом тријумфом на изборима спречио Мајдан, а Додик повукао црвену линију: ако законом покушају да нам отму шуме, реке, земљиште, одосмо из БиХ. Добрица Ћосић је својевремено Додика упоредио са највећим српским политичарем Николом Пашићем, а овај је рекао: „Излаза немамо, али пропасти нећемо.”

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa