„Raspevani Beograd” o preobražaju prestonice

Kaži mi koju muziku slušaš i reći ću ti ko si – samo poznata fraza ili važna odrednica kulturnog ukusa, tek u društvima poput našeg ljudi strastveno brane svoj muzički izbor i skloni su da „one druge” etiketiraju, a jedna od podela koja dugo opstaje jeste ona na urbano i ruralno. Kroz tu optiku prelama se mnogo toga u popularnoj kulturi na ovim prostorima.

Nedavno objavljena studija „Raspevani Beograd”, teoretičarke kulture i medija Irene Šentevske (izdavač Klio) kroz medijsku formu muzičkog videa analizira problem konstrukcije urbanog identiteta. Na više od 700 strana, pozivajući se na brojne teoretičare i istraživanja, autorka sagledava muzički video u kontekstu kulturne istorije podela oko popularne muzike kod nas. Ružičasto ili pink poglavlje uglavnom se bavi novokomponovanom narodnom muzikom i njenim istorijskim recidivom, turbo-folkom. Crno poglavlje razmatra rok i druge žanrove popularne muzike neposredno uvedene sa Zapada, a sivo poglavlje se fokusira na hip hop.

Analizirana su 4.733 muzička spota najrazličitijih žanrova, snimljenih u Beogradu u periodu od 1980. do 2010. godine, ali ovo nije knjiga o najboljim spotovima. Ona iz specifičnog ugla opisuje preobražaj prestonice, narative o urbanom identitetu i muzičkom ukusu, kao i  vizuelni jezik predstavljanja grada u muzičkom videu, pa se može čitati i kao svojevrsni medijski putopis kroz Beograd. Muzički video-spotovi pojavili su se u Jugoslaviji početkom osamdesetih, u gotovo istom trenutku kada i u svetu, a ovo je jedan od retkih fenomena pop kulture koji smo razvijali paralelno sa Zapadom. U video-eru je beogradski rokenrol uveo vizuelni jezik novog talasa koji su kreirali reditelji Boris Miljković, Branimir Dimitrijević Tucko i Stanko Crnobrnja. Tokom narednih decenija, funkcija muzičkog videa u Srbiji se menjala.

– Pre svega su u pitanju promene medijskog sistema. U socijalističkim osamdesetim muzički video je bio „prozor u svet” popularne (pa i visoke) kulture kapitalističkog Zapada. U tranzicionim devedesetim bio je prevashodno sredstvo za popunjavanje satnica novoosnovanih privatnih televizija, a politički stejtment je postajao u iznimno kritičnim situacijama, kakvo je recimo bilo NATO bombardovanje. Posle 2000. godine je u velikoj meri depolitizovan i postao je ono što je oduvek i bio u svom izvornom kontekstu – sredstvo za promociju muzičkih proizvoda – iako se sa televizije preselio na internet i mobilne telefone – objašnjava Irena Šentevska.

Zanimljivo je porediti Beograd u muzičkim spotovima od pre četiri decenije sa savremenim, ali i tumačiti transformaciju grada iz vizure popularnih muzičkih pravaca. Naša sagovornica kaže da je do ključne promene u ideji povezivanja urbanog identiteta sa urbanim muzičkim žanrovima (i s njima povezanim društvenim vrednostima) došlo kada je medijski sistem prihvatio narodnjake u različitim pojavnim oblicima kao dominantnu (mejnstrim) muzičku kulturu u Srbiji. „To se desilo početkom devedesetih godina, ali razlozi za to nisu samo ovdašnje političke i kulturne prilike, već i globalno prestrojavanje medijske industrije.”

Čitajući „Raspevani Beograd” stiče se utisak da su oduvek domaće i lokalno, kada je muzika u pitanju, imali kod nas prednost u odnosu na strano i globalno. Može se pretpostaviti da su uzrok tome preovlađujući kulturni ukusi i dominantni kulturni model.

– Ono što prepoznajemo kao domaće i lokalno u popularnoj muzici najčešće je nastalo pod formativnim uticajem nečega što je strano i globalno. Teško je zamisliti nekoga ko sluša samo domaći hip-hop. Stoga i podele na „domaće” i „strano” nisu tako jasne kako na prvi pogled deluju.

Šentevska podseća da je termin „jaranizacija” rokenrola prvi upotrebio Aleksandar Žikić kada je govorio o onome što je smatrao (negativnim) uticajem „Bijelog dugmeta” i, uopšte, muzičkih uticaja iz Sarajeva, na urbani identitet beogradske rok scene. Ona smatra da su „jaranizovani” rok muzičari (a ovo treba shvatiti kao metaforu), sticajem različitih okolnosti, veoma spremno i okretno prešli na splavove, što je svakako pokazatelj vladajućih kulturnih ukusa. Pored toga, značenje rok kulture u Srbiji i njeno mesto u društvu se tokom decenija drastično menjalo. „Međutim, rokenrol i njegovi savremeni derivati nikada nisu prestali da se povezuju sa idejama o urbanosti i urbanim identitetom njenih poštovalaca”, ističe teoretičarka.

U knjizi se navodi da se identitetski režimi, uključujući i podelu na više i manje urbane Beograđane, nalaze u aktivnoj službi politizacije društvenog života u Srbiji. Irena Šentevska ističe da svaka podela na „nas” i „njih”, ukoliko je statistički značajna, pre ili kasnije nađe svoju primenu u politizaciji društvenog života.

– Tokom devedesetih delili smo se na ljubitelje i mrzitelje turbo-folka, a danas je kao kamen spoticanja mesto turbo-narodnjaka zauzela specifična vrsta rijaliti programa. Ako samo analizirate medijske narative koje prate aktuelne izbore kao kulminaciju političkog života u Srbiji, možete da iscrtate čitavu geometriju različitih osa podele – na koji način se trenutno delimo kao građani, glasači i, uopšte, akteri političkih zbivanja.

Na kraju, urbani identitet današnjeg Beograda se gotovo svakodnevno menja, što je predmet čestih polemika. Zato se kao logično nameće pitanje da li i aktuelna muzička matrica sledi eventualne kulturne podele.

– Danas ta podela nije tako oštra i militantna kakva je bila, recimo, početkom devedesetih, ali je i dalje prisutna u društvu, od svakodnevnih razgovora u kojima „stari Beograđani” lamentiraju nad najezdom primitivnih došljaka do parola „mrzim narodnjake” nažvrljanih po toaletima. Mislim da je evrovizijski uspeh Ane Đurić Konstrakte bio neka vrsta masovne demonstracije identifikovanja sa „urbanim” Beogradom čija je muzika već dugo nadglasana arijama turbo-folka, a to je nešto s čim su mogli da „saosećaju” i slušaoci diljem regiona. Ova društvena podela možda ne utiče (direktno) na rezultate izbora, ali u našoj kulturi ima zaista zanimljivu istoriju i obrte, zaključuje naša sagovornica.

Blato i asfalt

Profesorka sociologije kulture Ivana Spasić ima tezu da je sukob između „blata” i „asfalta” centralna dihotomija srpske kulture. Oslanjajući se na ovo tumačenje, Irena Šentevska kaže da ta podela prati srpsko društvo od samih njegovih početaka u postosmanskom periodu, jer su svi procesi izgradnje moderne, Evropi okrenute države, podrazumevali neku vrstu „asfaltiranja” i bekstva od nasleđa ruralne zaostalosti oličene u seoskom „blatu”. U društvima poput našeg, koja stalno prolaze kroz društvene lomove, kultura predstavlja veoma važnu oznaku identiteta, a  „blato” i „asfalt” su metafore za percipirane kulturne vrednosti, pogled na svet, način ponašanja i izbore koji su posebno očigledni u popularnoj muzici.