„Распевани Београд” о преображају престонице

Кажи ми коју музику слушаш и рећи ћу ти ко си – само позната фраза или важна одредница културног укуса, тек у друштвима попут нашег људи страствено бране свој музички избор и склони су да „оне друге” етикетирају, а једна од подела која дуго опстаје јесте она на урбано и рурално. Кроз ту оптику прелама се много тога у популарној култури на овим просторима.

Недавно објављена студија „Распевани Београд”, теоретичарке културе и медија Ирене Шентевске (издавач Клио) кроз медијску форму музичког видеа анализира проблем конструкције урбаног идентитета. На више од 700 страна, позивајући се на бројне теоретичаре и истраживања, ауторка сагледава музички видео у контексту културне историје подела око популарне музике код нас. Ружичасто или пинк поглавље углавном се бави новокомпонованом народном музиком и њеним историјским рецидивом, турбо-фолком. Црно поглавље разматра рок и друге жанрове популарне музике непосредно уведене са Запада, а сиво поглавље се фокусира на хип хоп.

Анализирана су 4.733 музичка спота најразличитијих жанрова, снимљених у Београду у периоду од 1980. до 2010. године, али ово није књига о најбољим спотовима. Она из специфичног угла описује преображај престонице, наративе о урбаном идентитету и музичком укусу, као и  визуелни језик представљања града у музичком видеу, па се може читати и као својеврсни медијски путопис кроз Београд. Музички видео-спотови појавили су се у Југославији почетком осамдесетих, у готово истом тренутку када и у свету, а ово је један од ретких феномена поп културе који смо развијали паралелно са Западом. У видео-еру је београдски рокенрол увео визуелни језик новог таласа који су креирали редитељи Борис Миљковић, Бранимир Димитријевић Туцко и Станко Црнобрња. Током наредних деценија, функција музичког видеа у Србији се мењала.

– Пре свега су у питању промене медијског система. У социјалистичким осамдесетим музички видео је био „прозор у свет” популарне (па и високе) културе капиталистичког Запада. У транзиционим деведесетим био је превасходно средство за попуњавање сатница новооснованих приватних телевизија, а политички стејтмент је постајао у изнимно критичним ситуацијама, какво је рецимо било НАТО бомбардовање. После 2000. године је у великој мери деполитизован и постао је оно што је одувек и био у свом изворном контексту – средство за промоцију музичких производа – иако се са телевизије преселио на интернет и мобилне телефоне – објашњава Ирена Шентевска.

Занимљиво је поредити Београд у музичким спотовима од пре четири деценије са савременим, али и тумачити трансформацију града из визуре популарних музичких праваца. Наша саговорница каже да је до кључне промене у идеји повезивања урбаног идентитета са урбаним музичким жанровима (и с њима повезаним друштвеним вредностима) дошло када је медијски систем прихватио народњаке у различитим појавним облицима као доминантну (мејнстрим) музичку културу у Србији. „То се десило почетком деведесетих година, али разлози за то нису само овдашње политичке и културне прилике, већ и глобално престројавање медијске индустрије.”

Читајући „Распевани Београд” стиче се утисак да су одувек домаће и локално, када је музика у питању, имали код нас предност у односу на страно и глобално. Може се претпоставити да су узрок томе преовлађујући културни укуси и доминантни културни модел.

– Оно што препознајемо као домаће и локално у популарној музици најчешће је настало под формативним утицајем нечега што је страно и глобално. Тешко је замислити некога ко слуша само домаћи хип-хоп. Стога и поделе на „домаће” и „страно” нису тако јасне како на први поглед делују.

Шентевска подсећа да је термин „јаранизација” рокенрола први употребио Александар Жикић када је говорио о ономе што је сматрао (негативним) утицајем „Бијелог дугмета” и, уопште, музичких утицаја из Сарајева, на урбани идентитет београдске рок сцене. Она сматра да су „јаранизовани” рок музичари (а ово треба схватити као метафору), стицајем различитих околности, веома спремно и окретно прешли на сплавове, што је свакако показатељ владајућих културних укуса. Поред тога, значење рок културе у Србији и њено место у друштву се током деценија драстично мењало. „Међутим, рокенрол и његови савремени деривати никада нису престали да се повезују са идејама о урбаности и урбаним идентитетом њених поштовалаца”, истиче теоретичарка.

У књизи се наводи да се идентитетски режими, укључујући и поделу на више и мање урбане Београђане, налазе у активној служби политизације друштвеног живота у Србији. Ирена Шентевска истиче да свака подела на „нас” и „њих”, уколико је статистички значајна, пре или касније нађе своју примену у политизацији друштвеног живота.

– Током деведесетих делили смо се на љубитеље и мрзитеље турбо-фолка, а данас је као камен спотицања место турбо-народњака заузела специфична врста ријалити програма. Ако само анализирате медијске наративе које прате актуелне изборе као кулминацију политичког живота у Србији, можете да исцртате читаву геометрију различитих оса поделе – на који начин се тренутно делимо као грађани, гласачи и, уопште, актери политичких збивања.

На крају, урбани идентитет данашњег Београда се готово свакодневно мења, што је предмет честих полемика. Зато се као логично намеће питање да ли и актуелна музичка матрица следи евентуалне културне поделе.

– Данас та подела није тако оштра и милитантна каква је била, рецимо, почетком деведесетих, али је и даље присутна у друштву, од свакодневних разговора у којима „стари Београђани” ламентирају над најездом примитивних дошљака до парола „мрзим народњаке” нажврљаних по тоалетима. Мислим да је евровизијски успех Ане Ђурић Констракте био нека врста масовне демонстрације идентификовања са „урбаним” Београдом чија је музика већ дуго надгласана аријама турбо-фолка, а то је нешто с чим су могли да „саосећају” и слушаоци диљем региона. Ова друштвена подела можда не утиче (директно) на резултате избора, али у нашој култури има заиста занимљиву историју и обрте, закључује наша саговорница.

Блато и асфалт

Професорка социологије културе Ивана Спасић има тезу да је сукоб између „блата” и „асфалта” централна дихотомија српске културе. Ослањајући се на ово тумачење, Ирена Шентевска каже да та подела прати српско друштво од самих његових почетака у постосманском периоду, јер су сви процеси изградње модерне, Европи окренуте државе, подразумевали неку врсту „асфалтирања” и бекства од наслеђа руралне заосталости оличене у сеоском „блату”. У друштвима попут нашег, која стално пролазе кроз друштвене ломове, култура представља веома важну ознаку идентитета, а  „блато” и „асфалт” су метафоре за перципиране културне вредности, поглед на свет, начин понашања и изборе који су посебно очигледни у популарној музици.