Fenomen ludaštva koji se stvara u očima sveta

Fenomen ludaštva u dramama Dušana Kovačevića već je prepoznat i nadaleko prisutan. Još od najranijih drama, likovi imenovani (ili neimenovani) kao „ludaci” pojavljuju se u većem ili manjem obimu, navodi msr Zorana Ćupić. Ona je u radu „Savremeni Hamlet sa lobanjom u ruci – tipovi i govor ludaka u dramama Dušana Kovačevića”, objavljenom u Zborniku radova sa Osmog naučnog skupa mladih filologa Srbije (10. april 2021. na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu), predstavila značaj i posebno mesto ludaka u dramama Kovačevića.

Likovi ideje

U prethodnom razgovoru za naš list govorila je o prvom tipu ludaka u dramama Dušana Kovačevića, a otkrila nam je i kakav je drugi tip.

‒ Njega čine likovi koje po Fisterovoj podeli možemo svrstati u višedimenzionalne karaktere, a njihova govorna karakterizacija drugačije je skrojena. U govoru zapažamo više priču nego akciju, dijalog često prerasta u monolog, što ih može svrstati u likove ideje, a sam govor je prividna akcija ‒ navodi Ćupićeva.

Kaže da se fenomen ludaštva za ove likove stvara u očima sveta, čime postaju nepodobni, odbačeni, iako nemaju kliničku sliku ludila.

‒ Fuko navodi da je karakter ludaka neposredno očigledan i precizan, a obris ludila je zbrkan, dalek, te stoga, možemo i postaviti pitanje: Da li je onda odnos sveta prema ludilu u dramama Kovačevića odbojan zbog toga što je pojedinac izopšten, i po meri tog istog sveta neprikladan, nedostojan, manje vredan ‒ ističe Zorana.

„Klaustrofobična komedija”

U drami „Klaustrofobična komedija” zapaža Teju Kraja, bosonogog prevodioca Šekspira predstavljenog ludim najpre od strane brata Jagoše, a potom i sestre Vesele Kraj. Međutim, on nema kliničku dijagnozu ludila, već drugačiji pogled na društveni sistem, gde vlada državni aparat koji tlači.

– O njemu se najviše saznaje iz dijaloga sa bratom. Dijalog konflikta koji ukazuje na podređenost Teje u bratskom odnosu, i nadmoć Jagoše kulminira u potpuno izopštavanje Teje iz sistema. Takođe, prisutan je i pragmatički dijalog, ali i monolog, koji imaju stilogenu vrednost. Poigravanje sa stvarnošću, gde pozorište potkazuje život, dovodi do toga da sve možemo dovesti u pitanje, pa i nametnuto ludaštvo – kaže naša sagovornica.

Koliko ludaci u dramama Kovačevića imaju moć

Kroz upotrebu dijaloga i teksta, često u govoru ludaka u dramama Kovačevića može se zapaziti politička opaska u odnosu na realnost, podređenost i nadređenost u komunikaciji sa prikazom moći u dijalogu, gde je socijalni kontekst izuzetno važan.

– Postavlja se pitanje koliko ludaci u dramama Kovačevića imaju moć i koliko su tri tipa identiteta likova (socijalno-kulturni, situacioni i diskurzivni) prisutni u njihovoj karakterizaciji i na koji način to doprinosi njihovom statusu u dramskom tekstu, dijalogu i borbi ‒ navodi Ćupićeva.

U drami socijalnu nadmoć ima Jagoša i apsolutno je koristi kroz sva tri pomenuta tipa identiteta: socijalno-kulturni kao predstavnik vladajuće političke ideologije čiji je Teja protivnik, situacioni kroz ulogu starijeg brata, diskurzivni kroz trenutnu nadmoć koju koristi da brata predstavi ludim, po cenu lične koristi. Njihov dijalog često izgleda kao islednički, a Teja, boreći se za jednakost i učestvujući u dijalogu skoro pa jednakom snagom, na kraju strada i postaje žrtva društvenog sistema.

„Profesionalac”

U drami „Profesionalac” opet se sreće Teja Kraj, ali u drugačijim okolnostima. Pored lika koji je nazvan "jedan sasvim normalan ludak", autor, služeći se dramaturškim sredstvima oneobičavanja, ponovo predstavlja lik ludaka kroz opšte, jednodimenzionalne karakteristike.

‒ Izvan toga, Teja i Luka su predstavnici višedimenzionalnih karaktera, sa osnovnom crtom ludaštva. Teja je ponovo otpadnik i rizičan po državni aparat, na granici da strada, a Luka sadrži osobine „budalašne slobode”. Ludaštvo Labana opravdano je značkom, opasno je i rizično. U odnosu socijalne moći, on je nadređeni karakter, a naratizovana konstrukcija drame ukazuje na žanrovska previranja, monološke segmente, koji dobijaju stilsku obojenost. Naime, u liku Labana zapažamo dominantan tip monologa ‒ solilokvij ‒ navodi Ćupićeva.

S obzirom na to da su monološki segmenti Labana upućeni pre svega Teji, po stilsko-semantičkim karakteristikama zapaža se i prisustvo emocionalnog monologa, oratorskog, kontemplativnog, ali i monologa konflikta.

I ćutanje nešto govori

Pored dijaloga i monologa, u govoru ludaka ćutnja nosi sa sobom stilsku markiranost i funkciju. Takođe, invarijantne osobine poput isprekidanog govora, promene fokusa, specifične deiktičke artikulacije doprinose složenijoj karakterizaciji i raskošnijoj analizi govora ludaka u dramama Kovačevića.

Primer za ćutnju kao minus-postupak između replika dvaju likova, zapaža se u liku Teje Kraja u drami „Profesionalac”. Ćutnja u dijalogu koji bi trebalo da se vodi između Kraja i Labana, sa elementima isprekidanog govora, deiktičke artikulacije, u službi je bliže karakterizacije lika o kome je i reč.

– On je nosilac teme, ali o njemu saznajemo iz govora Labana. Tejin karakter spoznajemo na osnovu govora drugog lica i didaskalija, ali i vantekstualnih elemenata. Takvim invarijantnim komponovanjem drame podstiče se iznevereno očekivanje, ali i postmodernistički obrt – navodi Ćupićeva.

„Tužna komedija po Luki”, kako glasi podnaslov drame „Profesionalac”, krojena je realistički, gde sve liči na normalnost. Međutim, kako radnja odmiče, razumemo da su Luka i Teja likovi čija je osnovna karakteristika ludaštvo, a poslednja scena to i dokazuje, a čovek koji je jedino dočekan kao lud, ispostaviće se da je normalan.