Феномен лудаштва који се ствара у очима света

Феномен лудаштва у драмама Душана Ковачевића већ је препознат и надалеко присутан. Још од најранијих драма, ликови именовани (или неименовани) као „лудаци” појављују се у већем или мањем обиму, наводи мср Зорана Ћупић. Она је у раду „Савремени Хамлет са лобањом у руци – типови и говор лудака у драмама Душана Ковачевића”, објављеном у Зборнику радова са Осмог научног скупа младих филолога Србије (10. април 2021. на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу), представила значај и посебно место лудака у драмама Ковачевића.

Ликови идеје

У претходном разговору за наш лист говорила је о првом типу лудака у драмама Душана Ковачевића, а открила нам је и какав је други тип.

‒ Њега чине ликови које по Фистеровој подели можемо сврстати у вишедимензионалне карактере, а њихова говорна карактеризација другачије је скројена. У говору запажамо више причу него акцију, дијалог често прераста у монолог, што их може сврстати у ликове идеје, а сам говор је привидна акција ‒ наводи Ћупићева.

Каже да се феномен лудаштва за ове ликове ствара у очима света, чиме постају неподобни, одбачени, иако немају клиничку слику лудила.

‒ Фуко наводи да је карактер лудака непосредно очигледан и прецизан, а обрис лудила је збркан, далек, те стога, можемо и поставити питање: Да ли је онда однос света према лудилу у драмама Ковачевића одбојан због тога што је појединац изопштен, и по мери тог истог света неприкладан, недостојан, мање вредан ‒ истиче Зорана.

„Клаустрофобична комедија”

У драми „Клаустрофобична комедија” запажа Теју Краја, босоногог преводиоца Шекспира представљеног лудим најпре од стране брата Јагоше, а потом и сестре Веселе Крај. Међутим, он нема клиничку дијагнозу лудила, већ другачији поглед на друштвени систем, где влада државни апарат који тлачи.

– О њему се највише сазнаје из дијалога са братом. Дијалог конфликта који указује на подређеност Теје у братском односу, и надмоћ Јагоше кулминира у потпуно изопштавање Теје из система. Такође, присутан је и прагматички дијалог, али и монолог, који имају стилогену вредност. Поигравање са стварношћу, где позориште потказује живот, доводи до тога да све можемо довести у питање, па и наметнуто лудаштво – каже наша саговорница.

Колико лудаци у драмама Ковачевића имају моћ

Кроз употребу дијалога и текста, често у говору лудака у драмама Ковачевића може се запазити политичка опаска у односу на реалност, подређеност и надређеност у комуникацији са приказом моћи у дијалогу, где је социјални контекст изузетно важан.

– Поставља се питање колико лудаци у драмама Ковачевића имају моћ и колико су три типа идентитета ликова (социјално-културни, ситуациони и дискурзивни) присутни у њиховој карактеризацији и на који начин то доприноси њиховом статусу у драмском тексту, дијалогу и борби ‒ наводи Ћупићева.

У драми социјалну надмоћ има Јагоша и апсолутно је користи кроз сва три поменута типа идентитета: социјално-културни као представник владајуће политичке идеологије чији је Теја противник, ситуациони кроз улогу старијег брата, дискурзивни кроз тренутну надмоћ коју користи да брата представи лудим, по цену личне користи. Њихов дијалог често изгледа као иследнички, а Теја, борећи се за једнакост и учествујући у дијалогу скоро па једнаком снагом, на крају страда и постаје жртва друштвеног система.

„Професионалац”

У драми „Професионалац” опет се среће Теја Крај, али у другачијим околностима. Поред лика који је назван "један сасвим нормалан лудак", аутор, служећи се драматуршким средствима онеобичавања, поново представља лик лудака кроз опште, једнодимензионалне карактеристике.

‒ Изван тога, Теја и Лука су представници вишедимензионалних карактера, са основном цртом лудаштва. Теја је поново отпадник и ризичан по државни апарат, на граници да страда, а Лука садржи особине „будалашне слободе”. Лудаштво Лабана оправдано је значком, опасно је и ризично. У односу социјалне моћи, он је надређени карактер, а наратизована конструкција драме указује на жанровска превирања, монолошке сегменте, који добијају стилску обојеност. Наиме, у лику Лабана запажамо доминантан тип монолога ‒ солилоквиј ‒ наводи Ћупићева.

С обзиром на то да су монолошки сегменти Лабана упућени пре свега Теји, по стилско-семантичким карактеристикама запажа се и присуство емоционалног монолога, ораторског, контемплативног, али и монолога конфликта.

И ћутање нешто говори

Поред дијалога и монолога, у говору лудака ћутња носи са собом стилску маркираност и функцију. Такође, инваријантне особине попут испрекиданог говора, промене фокуса, специфичне деиктичке артикулације доприносе сложенијој карактеризацији и раскошнијој анализи говора лудака у драмама Ковачевића.

Пример за ћутњу као минус-поступак између реплика двају ликова, запажа се у лику Теје Краја у драми „Професионалац”. Ћутња у дијалогу који би требало да се води између Краја и Лабана, са елементима испрекиданог говора, деиктичке артикулације, у служби је ближе карактеризације лика о коме је и реч.

– Он је носилац теме, али о њему сазнајемо из говора Лабана. Тејин карактер спознајемо на основу говора другог лица и дидаскалија, али и вантекстуалних елемената. Таквим инваријантним компоновањем драме подстиче се изневерено очекивање, али и постмодернистички обрт – наводи Ћупићева.

„Тужна комедија по Луки”, како гласи поднаслов драме „Професионалац”, кројена је реалистички, где све личи на нормалност. Међутим, како радња одмиче, разумемо да су Лука и Теја ликови чија је основна карактеристика лудаштво, а последња сцена то и доказује, а човек који је једино дочекан као луд, испоставиће се да је нормалан.