Duhovna potraga za pravom stazom

Kragujevac – „In continuum” je naslov obimne monografije o Zoranu Ignjatoviću, slikaru i skulptoru koji ne prestaje da se kreće ka izvoru svetlosti. Na bezmalo 300 strana, u izdanju kragujevačkih „Koraka”, sumirana su prolazna vremena tokom 33 godine istraživačkog rada umetnika čija je potraga za neuništivim atomom materije koji odoleva svim efemernim pojavama sveta obeležila ne samo kragujevački kulturni život s kraja 20. i početka 21. veka. „In continuum” prati Ignjatovićev umetnički put od 1990. do 2023. godine. Trajanje i traganje. Za čim? Za zrnom soli koje se neće istopiti ni na dnu najdubljeg okeana.

U broju 33 nema simbolike, jednostavno su se kockice poklopile, nonšalantno je saopštio Ignjatović u Domu omladine gde je krajem prošle godine predstavljena monografija. Tada je neko iz publike dobacio i da je „grad dao pare”. Za one kojima je to važno, da, knjiga je objavljena sredstvima grada Kragujevca po konkursu za finansiranje projekata u oblasti izdavaštva za 2023. godinu.

U monografiji su predstavljene slike, zatim radovi na papiru, te objekti i skulpture Zorana Ignjatovića, o kojima svedoče kolege umetnici, pisci, profesori, doktori nauka, likovni istoričari, kritičari, teoretičari.

Pesnik Zoran Petrović povezuje Ignjatovićevo delo sa aristotelovskom filozofijom i euklidovskom geometrijom, naglašavajući značaj istovremene analize i sinteze u njegovom stvaralačkom postupku, pogotovo onda kada ulazi u raspravu o suštini materije. Petrović kaže: „Njegove slike jasno ilustruju dva osnovna koncepta te suštine: jedan korpuskularni, kojeg umetnik postiže potezom, i drugi, talasni, koji dočarava bojom. Oni na slikama Zorana Ignjatovića postoje naporedo, upravo kako tvrde i neke teorijske nauke. Tako se materija čas odražava kao korpus, čas kao talas...”

Istoričarka umetnosti Tatjana Milosavljević podseća: „Još 1991. godine videlo se da Ignjatovića ne interesuje ništa trenutno, a samim tim efemerno – a tada je pored crteža i slika izlagao i kamen, dakle, predmet, večni, univerzalni znak i simbol, koji je najavio i ustanovio autorovu nameru da traje”.

Iz ugla solidno obrazovanog posmatrača, koji se druži sa Zoranom, može se reći da u njegovim delima nema psihologije. Ima oblika, boja i pokreta, nekada laganih, nekada vrlo intenzivnih, ima dimenzija, površina, planova, ima i drame u kojoj čovek pokušava da spozna suštinu materije od koje su sazdani i svet i život, njenu strukturu i mehanizme. Ima i svetlosti, unutrašnje. Iz Zoranovog bića isijava mila i tiha vedrina koja pleni i smiruje sve oko njega. Ali, to nije psihologija, to je duhovnost. Ima i straha, tačnije čuđenja i zapitanosti, ali to je filozofija. Zoranove slike i skulpture su uzbudljive. To svakako. U stvari, u nekim njegovim delima ima najviše umilenija, radosne tuge kako bi taj osećaj opisali sveti oci i monasi otšelnici. Smirenje je samo usputna stanica ka otkrivenju, ali za to je potrebna vera Andreja Rubljova.

Šta o likovnom majstorstvu tragaoca za suštinom kaže njegov sabrat Dušan Đokić: „Zoran Ignjatović je osvedočeni virtuoz kompozicionih iskoraka i invencija, otkrića između temeljnih likovnih kategorija, kao što su to činili Pikabija i Dišan u kavalkadi pokreta 20. veka”.

Ignjatovićevo stvaralaštvo prate i o njemu pišu i govore Spomenka Kovačić Gužvić, Andrej Tišma, Olivera Vukotić, Petar Vujošević, Ivan Arsenijević, Vladimir B. Perić, Dragan Đorđević. Takođe i Gordon Piken, koji u Ignjatovićem radovima pronalazi malu dozu angažovane umetnosti. Vrlo promućurno.

Piken veli: „Da li je to čamac za vodu ili vozilo za kopno, pitanje je za koje znam da bi Ignjatović želeo da gledaoci postave. Ono neće plutati zbog rupa u njemu, a neće se ni kretati zbog jednog točka koji ga čini nestabilnim. To je simbol. No, to je takođe vešto izrađen komad i izgleda lepo oblikovan. Možda se radi o ljudskoj potrazi za istinom i o tome kako društvo stvara simbole kao prepreke ljudima da ne pronađu istinu. Društva su kroz istoriju uvek izmišljala simbole i mitove, religije i političke doktrine, da mistifikuju i zbune ljude, ali i da zaštite svoje interese. Čini se da Ignjatović kao umetnik, ovom ironičnom umetničkom izjavom, pokušava da dekodira upravo te mitove.”

A šta o sebi i svom radu kaže sam autor: „Kažu da reke od izvora do ušća prelaze prosečno trostruko duži put od pravolinijskog. Toliko, izgleda, i čovek provede svoje putovanje ovim svetom, lutajući u duhovnoj potrazi za pravom stazom. Verovatno sa najviše instance zigurata, piramide ili planine može se sagledati lavirint krivudavih, isprekidanih ili zgužvanih puteva koji vode ka vrhu, u katarzu, u dosezanje te prelomne nehercijanske tačke u kojoj je sve vidljivo: i prošlost i prolaznost svih zabluda i genijalnih ideja, a najpre – svirepost jednostavnosti. Izgleda da se samo odatle, sa tog vidikovca, sozercanjem, sopstvena staza prepoznaje: ona koja nas vodi ka izvoru, ka Suncu.”

Zoran Ignjatović je rođen u Ljubljani, 1961. godine. Slikarstvo je završio u Sarajevu 1990, u klasi profesora Milivoja Unkovića. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 1992. godine. Ima na desetine samostalnih i grupnih izložbi, u zemlji i inostranstvu. Njegove slike se nalaze u muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta.

U monografiji „In continuum” stoji i preporuka za Ignjatovićev film „Svako ima pravo na svoje parče neba.”