Духовна потрага за правом стазом

Крагујевац – „In continuum” је наслов обимне монографије о Зорану Игњатовићу, сликару и скулптору који не престаје да се креће ка извору светлости. На безмало 300 страна, у издању крагујевачких „Корака”, сумирана су пролазна времена током 33 године истраживачког рада уметника чија је потрага за неуништивим атомом материје који одолева свим ефемерним појавама света обележила не само крагујевачки културни живот с краја 20. и почетка 21. века. „In continuum” прати Игњатовићев уметнички пут од 1990. до 2023. године. Трајање и трагање. За чим? За зрном соли које се неће истопити ни на дну најдубљег океана.

У броју 33 нема симболике, једноставно су се коцкице поклопиле, ноншалантно је саопштио Игњатовић у Дому омладине где је крајем прошле године представљена монографија. Тада је неко из публике добацио и да је „град дао паре”. За оне којима је то важно, да, књига је објављена средствима града Крагујевца по конкурсу за финансирање пројеката у области издаваштва за 2023. годину.

У монографији су представљене слике, затим радови на папиру, те објекти и скулптуре Зорана Игњатовића, о којима сведоче колеге уметници, писци, професори, доктори наука, ликовни историчари, критичари, теоретичари.

Песник Зоран Петровић повезује Игњатовићево дело са аристотеловском филозофијом и еуклидовском геометријом, наглашавајући значај истовремене анализе и синтезе у његовом стваралачком поступку, поготово онда када улази у расправу о суштини материје. Петровић каже: „Његове слике јасно илуструју два основна концепта те суштине: један корпускуларни, којег уметник постиже потезом, и други, таласни, који дочарава бојом. Они на сликама Зорана Игњатовића постоје напоредо, управо како тврде и неке теоријске науке. Тако се материја час одражава као корпус, час као талас...”

Историчарка уметности Татјана Милосављевић подсећа: „Још 1991. године видело се да Игњатовића не интересује ништа тренутно, а самим тим ефемерно – а тада је поред цртежа и слика излагао и камен, дакле, предмет, вечни, универзални знак и симбол, који је најавио и установио ауторову намеру да траје”.

Из угла солидно образованог посматрача, који се дружи са Зораном, може се рећи да у његовим делима нема психологије. Има облика, боја и покрета, некада лаганих, некада врло интензивних, има димензија, површина, планова, има и драме у којој човек покушава да спозна суштину материје од које су саздани и свет и живот, њену структуру и механизме. Има и светлости, унутрашње. Из Зорановог бића исијава мила и тиха ведрина која плени и смирује све око њега. Али, то није психологија, то је духовност. Има и страха, тачније чуђења и запитаности, али то је филозофија. Зоранове слике и скулптуре су узбудљиве. То свакако. У ствари, у неким његовим делима има највише умиленија, радосне туге како би тај осећај описали свети оци и монаси отшелници. Смирење је само успутна станица ка откривењу, али за то је потребна вера Андреја Рубљова.

Шта о ликовном мајсторству трагаоца за суштином каже његов сабрат Душан Ђокић: „Зоран Игњатовић је осведочени виртуоз композиционих искорака и инвенција, открића између темељних ликовних категорија, као што су то чинили Пикабија и Дишан у кавалкади покрета 20. века”.

Игњатовићево стваралаштво прате и о њему пишу и говоре Споменка Ковачић Гужвић, Андреј Тишма, Оливера Вукотић, Петар Вујошевић, Иван Арсенијевић, Владимир Б. Перић, Драган Ђорђевић. Такође и Гордон Пикен, који у Игњатовићем радовима проналази малу дозу ангажоване уметности. Врло промућурно.

Пикен вели: „Да ли је то чамац за воду или возило за копно, питање је за које знам да би Игњатовић желео да гледаоци поставе. Оно неће плутати због рупа у њему, а неће се ни кретати због једног точка који га чини нестабилним. То је симбол. Но, то је такође вешто израђен комад и изгледа лепо обликован. Можда се ради о људској потрази за истином и о томе како друштво ствара симболе као препреке људима да не пронађу истину. Друштва су кроз историју увек измишљала симболе и митове, религије и политичке доктрине, да мистификују и збуне људе, али и да заштите своје интересе. Чини се да Игњатовић као уметник, овом ироничном уметничком изјавом, покушава да декодира управо те митове.”

А шта о себи и свом раду каже сам аутор: „Кажу да реке од извора до ушћа прелазе просечно троструко дужи пут од праволинијског. Толико, изгледа, и човек проведе своје путовање овим светом, лутајући у духовној потрази за правом стазом. Вероватно са највише инстанце зигурата, пирамиде или планине може се сагледати лавиринт кривудавих, испрекиданих или згужваних путева који воде ка врху, у катарзу, у досезање те преломне нехерцијанске тачке у којој је све видљиво: и прошлост и пролазност свих заблуда и генијалних идеја, а најпре – свирепост једноставности. Изгледа да се само одатле, са тог видиковца, созерцањем, сопствена стаза препознаје: она која нас води ка извору, ка Сунцу.”

Зоран Игњатовић је рођен у Љубљани, 1961. године. Сликарство је завршио у Сарајеву 1990, у класи професора Миливоја Унковића. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1992. године. Има на десетине самосталних и групних изложби, у земљи и иностранству. Његове слике се налазе у музејима и приватним колекцијама широм света.

У монографији „In continuum” стоји и препорука за Игњатовићев филм „Свако има право на своје парче неба.”