Hibridizacija kosmetske civilizacije

Srbija i Balkan su ugroženi sve dok se zapamćena istorija prekraja, antropološki, kulturološki i civilizacijski hibridizuje na projektovanoj, nikad nepostojećoj velikoj Albaniji sa samoproglašenom ilirskom osnovom. Ilira nema duže od 1.000 godina, a srpsko stanovništvo se i danas nasiljem proganja na Balkanu. To su nasilne demografske promene kojim se danas po Evropi nadgornjavaju zapamćena, pronađena i izmišljena istorija (B. Lewis: History Remembered, Recovered and Invented, Princeton University Press, 1975) i širi se prema istoku.

Džems Džozef Frejzer (1854–1941), antropolog i naučnik svetskog glasa, čijim se delima ponosi velika Britanska imperija, u svom možda najuticajnijem delu „Zlatna grana” (1890) kaže: „Običaj uzdržavanja od svakog pominjanja imena mrtvih postojao je u antičko doba kod Albanaca na Kavkazu, a i sada je u punoj snazi kod mnogih divljačkih plemena”. Antropološki tabuisan pomen imena mrtvih i danas postoji kod tradicionalnih Albanaca muslimanske vere i na Balkanu, ali je pretrpeo izvestan preobražaj. Umesto nišana, na albanskim grobljima niču mermerni spomenici većih razmera, pogotovo značajnim pripadnicima OVK. I ne samo da se pominju, već se i opevaju i veličaju. Frejzer u svom daljem tumačenju te pojave nastavlja: „Glavni motiv tog uzdržavanja izgleda da je strah da se time ne prizove duh, a i prirodna nenaklonost oživljavanju prošle žalosti bez sumnje takođe utiče da se koprena zaborava stavi preko imena preminulih.”

Na drugoj strani nasilje nad Srbima, rušenje srpskih grobalja i spomenika srpske materijalne i duhovne kulture nije njihov antropološki strah od prizivanja duhova i nenaklonost ka oživljavanju prošle žalosti, već je to težnja da se Srbi sa sveprisutnim duhovnim i materijalnim pamćenjem i nasleđem iz duge istorije izbrišu. Ovo je pogrešna i izuzetno opasna politika na Balkanu koja vuče zle tragove iz projekta „Prizrenske lige” (1878), a posebno od poraza albanske kontrarevolucije u Drenici (1945).

Zemlja sa svim prirodnim bogatstvima i kulturnoistorijskim nasleđem neotuđivo je državno pravo. Privatno otuđenje prava na korišćenje zemlje ne može pravno prerasti u otuđenje državne teritorije. To je poznato Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj i SAD. Njihova nasilna i prevarantska igra dovela je danas do praktičnog ustoličenja i uigravanja funkcija albanskih državnih organa i priznanja državne administrativne dokumentacije s obeležjem granica „države Kosovo”. Pitanje je da li su nemoćni i lakoverni srpski političari svesni šta su uradili i šta i dalje rade? Nikakvo čudo što današnji kosmetski Albanci uništavaju, pokušavaju da preimenuju, prisvoje ili bar okrnje tu riznicu srpske kulture. Zapadna Evropa sa SAD politikom sile i navodnim pregovorima seče Srbiji korene državnosti.

Srpski narod je sebe ugradio u civilizacijsko kosovskometohijsko podneblje darovnicama iz Žiče, Banjske i Dečana i zavetom Stefana Dečanskog u oporuci iz njegove Dečanske darovnice: „da se ne razori ili ne oduzme što od njihovog priloga i dara ovome Hramu, nego štaviše da nadopune ono što nedostaje, jer svi koji živimo na zemlji, kada pomremo, grobu ćemo predati svoja tela”. Mogu li Srbi i Albanci zajedno, s poštovanjem i u zajedničkom interesu, da stanu iza kletve ispisane na Spomeniku kosovskim junacima na Gazimestanu? I u vekovima turske okupacije, Srbi su svojim duhovnim uzdizanjem pronašli i odnegovali svoju istoriju i opstajali.

Ne zaboravimo Frejzerov dubinski, antropološki sindrom „straha od smrti i prekrivanje prošlosti koprenom zaborava”. Albanci s licemernim Zapadnjacima ne treba da se antropološki plaše prirodne smrti, već smrti kada joj vreme nije, koju su uzrokovali kosmetskom stanovništvu od 1980. do 1999. godine i doveli do građanskog rata koji još kontrolisano traje. U SFRJ, na Kosmetu, Albanci su imali veća demokratska prava nego što su ih imali u samoj Albaniji od 1945. godine, ali su ih izigrali naraslim apetitima za stvaranjem velike jednonacionalne Albanije.

U uslovima nasilnog izgona države Srbije sa Kosmeta (1999), progona srpskog stanovništva do danas i preotimanja kulturnoistorijskih tekovina, neka nas ne obmanjuju, ne može se stvarati ni očuvati miran zajednički život na Kosmetu. Dok se primenjuje samo ono što Albancima odgovara, posrednici sa Zapada u „pregovorima” jasno govore da je primena „dogovorenog” pravno obavezujuća za obe strane, što je politikantska obmana. Takvu saglasnost na primenu „svega do sada dogovorenog” treba obustaviti dok se ne dogovori status Kosmeta, status Srba i državne imovine Srbije u njemu. U daljoj diplomatskoj borbi Kosmet treba tretirati kao teritoriju pod okupacijom, što ona i jeste od 1999. godine.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo