Gde je nestala kultura ponašanja

Duže od pedeset godina, skoro svakodnevno koristim gradski prevoz u Beogradu, ne znajući kako se oseća čovek koji ne plaća kartu. Tu mogućnost nikada nisam koristio, jer sam uvek posedovao studentske i radničke markice, a sada penzionerske beneficije. Nekada, ne tako davno, pitao sam saputnika u prevozu da li je slobodno mesto do njega, a i ustupanje mesta starijim osobama nikad mi nije bilo upitno. U tom smislu, danas je situacija, nažalost, mnogo lošija. Svedoci smo pre deceniju-dve, masovne pojave neplaćanja karata pri korišćenju gradskog prevoza, a ne možemo se pohvaliti ni danas – i pored veoma povoljnih cena, trend se, s izvesnim poboljšanjem, nastavio. Posebno zabrinjava ponašanje i odnos đaka, studenata i nešto starije omladine u vozilima gradskog prevoznika, pre svega nepoštovanje i neustupanje mesta starijim putnicima, trudnicama, roditeljima s decom, bolesnima i drugima, koji su inače česti korisnici gradskog prevoza. Kao svakodnevni korisnik, često sam svedok da se omladina koja sedi na sedištima autobusa, trolejbusa ili tramvaja ne obazire na starije koji stoje pored njih, praveći se da ih ne primećuje, igrajući igrice, razgovarajući ili slušajući muziku na telefonu ili razgovarajući s drugarima.

Nedavno, stojeći u zadnjem delu autobusa GSP, video sam kako s leve strane jedan putnik ustaje sa sedišta, a istovremeno se kroz masu probija devojka od dvadesetak godina i seda na to sedište, odmah zatim s desne strane ustaje drugi putnik i istim postupkom probija se mladić sličnih godina i seda na slobodno mesto. Naravno, ni jedno od njih dvoje ne obazire se na okolinu niti na starije putnike koji stoje, već sedaju odmah aktivirajući telefone.

Kada bismo bili malo ironični, a to nam nije cilj, našli bismo opravdanje i za takve postupke naše omladine. Kako mogu stojeći u autobusu da igraju igrice, drže torbe ili rančeve, a pritom i da se drže za držače? Ne može to da se radi stojeći, već mora sedeći.

Bio sam svedok brojnih neprijatnih situacija, ali izneo bih i nekoliko pozitivnih slučajeva za sve vreme korišćenja gradskog prevoza u Beogradu, bez obzira na to što nikada nisam očekivao, niti očekujem, da mi neko ustupi mesto za sedenje. Pre tri-četiri godine neko me sleđa dodirnuo po ramenu i ponudio mi mesto. Zahvalio sam i odbio. U martu prošle godine, jedna devojka mi je ponudila mesto. Takođe sam zahvalio i odbio, da bi već u junu iste godine jedan mladić ustao, a ja sam zahvalio i seo na ustupljeno mesto.

Takvih slučajeva je veoma malo, ali nadajmo se da će ih biti sve više.

Često se pitamo zašto je kultura ponašanja naše omladine sve više neprimerna, da li su razlog roditelji, nastavnici ili možda šira društvena zajednica ili opšta globalizacija koja se posebno negativno odražava na urušavanje porodice. Mnogi od tih problema sagledavaju se kroz lične probleme odraslih, njihovu poslovnu zauzetost i predrasude, neznanje ili loše načine vaspitnog delovanja njihovih roditelja u mladosti ili u zrelom dobu. Vreme će pokazati.

Predrag Petrović,
Beograd