Taktika iscrpljivanja protesta

Zagarantovano nam je građansko i ljudsko pravo da protestujemo protiv nepravde. Štaviše to nam pravo niko ne može oduzeti, pod uslovom da je reč o demokratskom društvu. Istina, taktika vlastodržaca i u sistemima sa takozvanom demokratskom tradicijom usmerena je na sprečavanje radikalnijih protesta građana, odnosno na tolerisanje isključivo mirnih ispoljavanja narodnog nezadovoljstva sve dok protestna energija mnoštva na kraju ne splasne. Ovo je i neka vrsta zakonomernosti, skupa sa preuzimanjem građanskih protesta od strane koristoljubivih i(li) popustljivih političara. Oni koji poznaju istoriju SAD setiće se kako se Ujka Sem tokom šezdesetih godina prošlog veka obračunavao sa narodnim protestima crnačkog življa protiv rasne segregacije i diskriminacije. Izvesno vreme nakon masovnog marša na Vašington, koji je američka vlast u potpunosti pacifikovala, Malkolm Iks je govorio sunarodnicima o tome kako su njihove vođe popustile pred vlašću koja im je proteste u potpunosti preotela.

Taktika iscrpljivanja mirnih protesta naročito funkcioniše u društvima tobože uređenim i bajagi demokratskim. U takvim društvima vlast dočekuje proteste građana na nož, izvrće krajnje namere protestanata i lepi im etikete izmanipulisanih jedinki kojima neko upravlja sa strane. „Nazivaće vas ekstremistima”, upozoravao je Malkolm Iks svoje sunarodnike, „reći će da ste subverzivni ili da ste protiv države.” Koliko smo ovakvih optužbi na račun građana tokom proteklih godina čuli od predstavnika naprednjačke vlasti. Omalovažavanje građana koji protestuju, što je samo po sebi razlog za protest, ovdašnja vlast redovno sprovodi u delo pokušavajući da i na taj neprimeren način obesmisli građanski protest. U tom obesmišljavanju sadržano je prilično infantilnih generalizacija budući da ubedljiva većina građana koji protestuju protiv nepočinstava ovdašnje vlasti nije ni Đilasova, ni Sorošova, ni Hilova. Uostalom i naprednjaci su nekada bili u opoziciji, protestovali su, bunili se zbog izbornih rezultata, štrajkovali glađu... Po čemu se njihov tadašnji opozicioni protest razlikuje od ovog posleizbornog protesta opozicije?

Inače, „opozicija” je višeznačan pojam i odnosi se na stranački aktivne pripadnike političke opozicije koliko i na partijski neutralne pojedince koji se kao samostalni građani protive nepravdama koje produkuje vlast. I to jeste patriotsko postupanje – buniti se protiv rasprodaje zemlje i vode, protiv trovanja vazduha, protiv investitorskog urbicida, protiv pretvaranja Srbije u rudnik i deponiju korporativnog kapitalizma... Ali da li to nužno predstavlja i prozapadni sentiment? Za razliku od naprednjačke vlasti, građani koji u svoje ime istupaju protiv devijacija koje ona stvara, ne moraju biti, i najčešće nisu, prozapadno orijentisani. Interesantno je, međutim, naročito s aspekta socijalne psihologije, kako prozapadni naprednjaci („da s evropskog puta ne skrenemo!”, crven sag za predstavnike NATO-a, odlazak predsednika države u Davos), koriste termin „prozapadan” kao neku vrstu optužbe koju upućuju svojim kritičarima. Predrasude koje vlast ispoljava prema protestima (plaćenički, spolja usmeravani), zajedno sa stereotipima kojima zasipa protestante (prozapadnjaci, mrzitelji sopstvenog naroda), sami po sebi predstavljaju razlog za protest, budući da je i narušavanje ljudskog dostojanstva građana protivustavan čin koji dobija na težini kada se i vlast poduhvati toga. Zato građanski protest u Srbiji ne sme da stane, ali i zbog još dva krupna razloga o kojima se u ovom društvu slabo zbori iako i jedan i drugi dovode u pitanje ne samo legalnost izbornog procesa već i legitimitet predsednika države. Elem, javna je tajna da se zaposleni u državnim preduzećima mesecima pre izbora uslovljavaju da glasaju za Srpsku naprednu stranku ne bi li zadržali radno mesto, kao što je javna tajna da se zarad podrške SNS-u pripadnicima najnižih slojeva udeljuju skromna novčana sredstva. O tehnikama kojima na dan izbora ovi ucenjeni (a za vlast sigurni) glasači dokazuju svoju stranačku „lojalnost” dovoljno se zna. Ono što se izgleda manje zna jeste da se ovakvim postupcima u pitanje dovodi sloboda izbora pošto je ucenjena osoba sprečena da glasa po sopstvenoj volji, čime su joj ugrožena osnovna prava, ali isto tako i izborni zakon i Ustav Republike Srbije. Ovo je veoma bitno pitanje jer bez slobode izbora nema ni vladavine prava (treći član Ustava RS), koja je osnovna pretpostavka Ustava. Ustav je najviši zakon države kojem se i svemoćna vlast mora povinovati ukoliko ne želi da izgubi legalitet i legitimitet. Vladavina prava (zajedno sa socijalnom pravdom) čini prvi stub-nosač države Srbije (prvi član Ustava RS), koji se urušava istog momenta kad se ugrozi sloboda izbora. Tada se prema domino efektu ruše i ostali stubovi-nosači države – građanska demokratija, poštovanje ljudskih prava i sloboda…, pa je u takvoj protivustavnoj atmosferi raspada državne kuće sasvim opravdano protestovati protiv nelegalnosti i nelegitimnosti izbora.

Drugi momenat koji baca senku na izbore, ali i na postupanje nosilaca visokih državnih funkcija jeste nelegitimno ponašanje predsednika republike koji treba da izražava državno jedinstvo (sto jedanaesti član Ustava RS), ali to ne čini. Državno jedinstvo je isto što i narodno jedinstvo s obzirom na to da je i država politička zajednica koju čini narod (građani), ali i vlast zasnovana na narodnoj volji – istoj onoj koja se zbog neslobodnih izbora sada nalazi pod znakom pitanja. Stavljajući se na stranu jedne političke opcije, samim tim zastupajući interese samo jednog dela građana Srbije, predsednik države je tokom izbornog procesa izražavao državno nejedinstvo što je protivustavan čin koji dovodi u pitanje njegov predsednički kredibilitet. Štaviše, prvi čovek države je ovakvim činjenjem zašao u polje sukoba interesa (šesti član Ustava RS) budući da su se njegovi uskostranački interesi našli u direktnoj suprotnosti sa njegovom ustavnom dužnošću da prestavlja sve građane Srbije. I zato građanski protest protiv nelegalnosti i nelegitimnosti ovakve vrste ne sme da stane! Ali ni zbog svih onih neizgovorenih „obećanja” u predizbornoj kampanji koje je naprednjačka vlast lukavo ostavila za period posle izbora – priznavanje kosovskih tablica, pretvaranje Srbije u rudnik „Rio Tinta”, puštanje KiM niz vodu samostalnosti u skladu sa francusko-namačkim sporazumom… Potrebno je na kraju istaći da legalnog posleizbornog delovanja vlasti ne može biti u vezi sa pitanjima koje ona nije predočila biračima uoči izbora, kao što ne može postojati legitimnost bilo kakvog postupka vlasti nakon završetka izbora ukoliko ti izbori nisu bili slobodni! S druge strane, protesti građana su i legalni i legitimni, uključujući tu i građansku neposlušnost koju vlast želi da predstavi kao protivustavan čin „neprijatelja” države. Gledajte čuda, ista ona vlast koja ne poštuje Ustav Srbije i ponaša se sumnjivo prijateljski prema vitalnim interesima ovog društva.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista