Ljubavni pogled u pogrešan prozor

Kako to obično u životu pa i na filmu biva, tinejdžerski postupci često dovode do neočekivanih razvoja kasnijih situacija. Najnoviji filmski primer toga je slučaj „Relja”, priča o romantičnom i još naivnom sedamnaestogodišnjaku koji na sebe preuzima organizaciju bakine sahrane sa jednim jedinim ciljem – da „smuva” devojčicu Anu u koju je zaljubljen. Naslov ove priče je „Sunce mamino” i njen je autor je Kosta Đorđević i kao scenarista i kao reditelj.

Komplikovani porodični odnosi, pritisak materijalne stvarnosti, nervoza i nezadovoljstvo odraslih reflektuju se na omladinu koja u roditelju više ne može da pronađe adekvatnog sagovornika niti toliko željeni izvor ljubavi i tu se rađa osnovna ideja filma: snaga ljubavi i kako smo svi bolji kada imamo nekoga da o nama brine i da nas zagrli i nekako razume. Scenarista i reditelj Kosta Đorđević („S/Kidanje”, „Reži”), inače ekspert u manevrisanju u formi niskobudžetskog filma, i u prethodnim projektima bavio se svetom tinejdžera i to nastavio i u ovom svom trećem dugometražnom delu. Pošlo mu je za rukom da ponovo stvori autentičnu filmsku priču kreirajući život u tinejdžerskom mikrokosmosu. Ili, tačnije, u jednom ćošku tog mikrokosmosa, jer se radnja (u svega dva-tri dana leta) vrti u uskom krugu zgrada, unutrašnjeg dvorišta sa krovnom površinom koja sve to povezuje i sa koje će zaljubljeni Relja nesigurno ali istrajno posmatrati devojčicu Anu. Letnja ljubavna groznica i prva ljubavna zabluda u životu i prvi uporni pogled u pogrešan prozor...

Iako može da se svrsta u kategoriju tinejdžerskog ljubavnog filma, „Sunce mamino” ima i tematsku višeslojnost: osim prve ljubavi i prvog suočavanja sa smrću člana porodice, tu su i sukob generacija, porodični odnosi, prijateljstvo, odrastanje. Ta višeslojnost je najčešće data u malim i često baš finim detaljima, u diskretnim naznakama dovoljno čitkim svakom gledaocu, te u postavci priče, ovakve kakva jeste, pa nisu potrebne dodatne dubine ili detaljnija razrada pojedinih likova, kako to na tren može delovati kao neophodnost. Sve dubine i širine gledalac će pronaći u svojoj glavi, srcu i duši, u trenutnom osećaju i pamćenju. Na to Đorđevićev film i navodi i to je i neka njegova osnovna misija. Interakcija između filmske slike i probuđenih gledaočevih osećanja.

Verbalna, dijaloška škrtost u slučaju „Sunca maminog” ima opravdanja jer, čini se, nije posledica nedovoljne scenarističke razrade nego autorove namere. Svaki lik u filmu više je u obrisima nego u svojoj kompletnosti, ali se o svakom od njih dovoljno zna i svaki je jasan, baš kao što je jasan i svaki njihov međusobni odnos. Ima kod Đorđevića i šarmantne površnosti i nedorečenosti koja se lako toleriše. Ima i onog za šta se kaže „neutemeljeno u realnosti”, poput scena u pogrebnom preduzeću prilikom Reljine užurbane organizacije bakine sahrane, ali ni to nije za preveliko zameranje. A znate li zašto nije? Zato što su Pavle Čemerikić i Branka Katić  (ali i Denis Murić, Alisa Radaković i Dubravka Kovjanić) glumački fasciniraju svojom prirodnošću, i u gledaočevom susretu sa njima, sve drugo (od potencijalnih mana) pada u vodu.

Nesporna je magija koju svojim sveprisutnim glumačkim bitisanjem u liku Relje stvara Pavle Čemerikić, sa tim svojim plavim očima i toliko nalik na svoju filmsku majku Olgu, odnosno Branku Katić koja je tumači. Pun pogodak kastinga. Izvrsna međusobna energija iz koje se stvorila tako neophodna uverljivost odnosa majka-sin tinejdžer i obrnuto. Dragocena, naročito u ključnom trenutku kada sin, suočen sa ljubavnom zabludom i nekako osvešćen njome, konačno uspostavi emotivan odnos sa mamom.

Jedan od glavnih nosača ovog Đorđevićevog dela je filmska fotografija maestralne snimateljke Bojane Andrić, rediteljeve i profesionalne i emotivne partnerke (izvrsno su sarađivali i u filmu „Reži”). Bojanina fotografija toplih, letnjih boja, „uhvatila” je svaki pokret lica i tela junaka, svaku njihovu promenu emocija i stanja, svaku mimičku reakciju i promenu tona u međusobnim pogledima. O njenim fotografijama filmski drugačijeg Beograda, zgrada i međuprostora – okupljajućih tinejdžerskih „budžaka” (tu su i veliki doprinosi scenografa Damjana Paranosića i njegovih dobrih rešenja), da to i ne govorim. Ogroman talenat Bojane Andrić je nesporan...

Sve u svemu, topao i drag crnohumorni film Koste Đorđevića. Primamljiv za bioskopsko gledanje svim generacijama.