Film ne umire, transformiše se

Berlin – Najveći događaj na 74. Berlinalu bez sumnje je dolazak legendarnog italo-američkog rediteljskog majstora Martina Skorsezea. Njemu su čelnici Berlinskog festivala (u odlasku) uručili počasnog „Zlatnog medveda”, uz podsećanje na njegove prethodne boravke i uz projekciju filma „Pokojni” („Departed”) za koji je 2006. godine konačno dobio i svog prvog i do sada jedinog „Oskara” za najbolju režiju.

Njegovim dolaskom kao da se festival konačno probudio. Probudili su se i predstavnici medija i stanovnici Berlina koji su pohrlili da ga vide, a privilegovani i da ga čuju najpre u hotelu „Hajat” a potom na kratko i u Berlinale palastu. Svi vole Martija, kako je Martinu Markantoniju Lučanu Skorsezeu (82), Sicilijancu poreklom, među prijateljima ali i među fanovima uobičajeni nadimak. Reditelj kultnih filmova poput „Taksiste”, „Razjarenog bika”, „Kralja komedije”, „Njujork, Njujork” i mnogih drugih  (više od 70), u susretu sa medijima osvrnuo se na pojedine trenutke iz svoje karijere, napominjući da je prvi put shvatio da je slobodan nakon što je snimio „Kralja komedije” kada je postao svestan da više ništa ne zna.

„Sve sam već bio uložio u ’Taksistu’, ’Razjarenog bika’, ’Njujork, Njujork’ i ’Poslednji valcer’ i rekao sam sebi tada da ne znam ništa, što znači da sam slobodan da preispitam sve. Morao sam da počnem iznova. I smatram da se to, na sreću, dogodilo nekoliko puta u mom životu.”

Prema sopstvenom priznanju kada je bio mlađi gledao je filmove Satjadžita Reja i Akire Kurosave „na televiziji, sinhronizovane na engleskom, sa reklamama, ali mi je to ipak pomoglo da proširim svoje razumevanje sveta i steknem empatiju prema ljudima koji su daleko od mog malog njujorškog komšiluka”.

– Veoma sam tužan zbog nestalnosti života, ali ne mora tako brzo da bude nestalan. Ljudi kažu da će ceo svet da umre i ja znam da idemo ka Suncu ili Mesecu ili tako nečemu, ali u međuvremenu smo svi ovde. Pa, hajde da komuniciramo kada smo već ovde. Hajde da komuniciramo kroz umetnost – rekao je Skorseze, da bi odmah zatim odgovorio i na pitanje: „Umire li film?” na sledeći način:

– Mislim da film uopšte ne umire, ne! Mislim da se transformiše. Nikada nije trebalo da bude jedna stvar. Navikli smo da je to jedno jedino. Ako ste hteli da gledate film, išli biste u bioskop. Dobar ili loš, ali bio je to bioskop. To je uvek bilo zajedničko iskustvo. Ali, tehnologija se promenila tako brzo i iscrpljujuće. Uprkos kontinuiranoj dominaciji striminga i nadolazećoj pretnji veštačke inteligencije, mislim da ne bi trebalo da pustimo da nas tehnologija plaši. Nemojte postati rob tehnologije. Hajde da je kontrolišemo i usmerimo je u pravom smeru – rekao je on.

Govoreći o svom poslednjem, kolosalnom filmu (mnogi kažu i testamentarnom)  „Ubistva pod cvetnim mesecom”, nominovanom u 10 kategorija za ovogodišnju nagradu „Oskar”, a govori o jednom od velikih američkih grehova o kojem se nije doskora tako glasno govorilo, o stradanju indijanskog plemena Osejdž, Skorseze je rekao: „Uvek je bolje da znamo gde smo dođavola bili i ko smo bili. To ne znači da moramo da budemo isti, već da se pitamo šta da radimo bolje? Kada sakrijete ove stvari, to je kao da skrivate tajne u porodici. Jednog dana to mora izađi na videlo i tada može doći do potpunog sloma.”

I u ovom filmu igra njegov omiljeni glumac, ali i lični prijatelj –  Robert de Niro, o kojem je uručujući mu svojevremeno u Marakešu „Zlatnu zvezdu” za životno delo govorio i sledeće: „Bob ima neverovatnu sposobnost da sa gledaocima sarađuje čak i onda kada tumači stvarno užasne likove i da gledaoca uvuče unutar čudovišta kojeg igra. On je igrao u prvih osam od mojih 15 gotovo dokumentarističkih filmova, glumeći sociopate, psihopate, teške likove, a svaki od tih likova je do kraja približio publici.”  Reči hvale uvek je imao i za još jednog važnog američkog Italijana u svom životu – za glumca Leonarda Dikaprija koji opet igra i u ovom poslednjem Skorsezeovom filmu.

S obzirom na to da je njegov muzičko-koncertni dokumentarni film „Večni sjaj” (koncert „Rolingstonsa”)  2008. godine otvorio Berlinale, bilo je interesovanja i za moguću novu saradnju sa Mikom Džegerom.

– Što se starosne demografije tiče zaista bih voleo da Džeger i ja opet snimimo film. Ako to ne uspe, pokušaću da se držim tradicije i da uključim i pesmu 'Daj mi slonište” (Gimme Shelter) u zvučne zapise svojih filmova. Mik Džeger mi je rekao, i nisam mogao da verujem, da je „Večni sja”' jedini moj film u koji nisam stavio ovu pesmu. Nedavno sam imao neku stomatološku intervenciju i dok sam čekao čuo sam da zubar sluša „Daj mi sklonište'” I uspelo je – rekao je čio, veseo i odlično raspoloženi Martin Skorseze, jedan od najuticajnijih stvaralaca u svetskoj kinematografiji, čija su svestrana i jedinstvena dela napisala dobar deo filmske istorije. Važni delovi te istorije sačuvani su upravo zahvaljujući njegovoj inicijativi za restauraciju i digitalizaciju zajedničkog nam filmskog blaga. I na tome mu hvala...