Филм не умире, трансформише се

Берлин – Највећи догађај на 74. Берлиналу без сумње је долазак легендарног итало-америчког редитељског мајстора Мартина Скорсезеа. Њему су челници Берлинског фестивала (у одласку) уручили почасног „Златног медведа”, уз подсећање на његове претходне боравке и уз пројекцију филма „Покојни” („Departed”) за који је 2006. године коначно добио и свог првог и до сада јединог „Оскара” за најбољу режију.

Његовим доласком као да се фестивал коначно пробудио. Пробудили су се и представници медија и становници Берлина који су похрлили да га виде, а привилеговани и да га чују најпре у хотелу „Хајат” а потом на кратко и у Берлинале паласту. Сви воле Мартија, како је Мартину Маркантонију Лучану Скорсезеу (82), Сицилијанцу пореклом, међу пријатељима али и међу фановима уобичајени надимак. Редитељ култних филмова попут „Таксисте”, „Разјареног бика”, „Краља комедије”, „Њујорк, Њујорк” и многих других  (више од 70), у сусрету са медијима осврнуо се на поједине тренутke из своје каријере, напомињући да је први пут схватио да је слободан након што је снимио „Краља комедије” када је постао свестан да више ништа не зна.

„Све сам већ био уложио у ’Таксисту’, ’Разјареног бика’, ’Њујорк, Њујорк’ и ’Последњи валцер’ и рекао сам себи тада да не знам ништа, што значи да сам слободан да преиспитам све. Морао сам да почнем изнова. И сматрам да се то, на срећу, догодило неколико пута у мом животу.”

Према сопственом признању када је био млађи гледао је филмове Сатјаџита Реја и Акире Куросаве „на телевизији, синхронизоване на енглеском, са рекламама, али ми је то ипак помогло да проширим своје разумевање света и стекнем емпатију према људима који су далеко од мог малог њујоршког комшилука”.

– Веома сам тужан због несталности живота, али не мора тако брзо да буде несталан. Људи кажу да ће цео свет да умре и ја знам да идемо ка Сунцу или Месецу или тако нечему, али у међувремену смо сви овде. Па, хајде да комуницирамо када смо већ овде. Хајде да комуницирамо кроз уметност – рекао је Скорсезе, да би одмах затим одговорио и на питање: „Умире ли филм?” на следећи начин:

– Мислим да филм уопште не умире, не! Мислим да се трансформише. Никада није требало да буде једна ствар. Навикли смо да је то једно једино. Ако сте хтели да гледате филм, ишли бисте у биоскоп. Добар или лош, али био је то биоскоп. То је увек било заједничко искуство. Али, технологија се променила тако брзо и исцрпљујуће. Упркос континуираној доминацији стриминга и надолазећој претњи вештачке интелигенције, мислим да не би требало да пустимо да нас технологија плаши. Немојте постати роб технологије. Хајде да је контролишемо и усмеримо је у правом смеру – рекао је он.

Говорећи о свом последњем, колосалном филму (многи кажу и тестаментарном)  „Убиства под цветним месецом”, номинованом у 10 категорија за овогодишњу награду „Оскар”, а говори о једном од великих америчких грехова о којем се није доскора тако гласно говорило, о страдању индијанског племена Осејџ, Скорсезе је рекао: „Увек је боље да знамо где смо дођавола били и ко смо били. То не значи да морамо да будемо исти, већ да се питамо шта да радимо боље? Када сакријете ове ствари, то је као да скривате тајне у породици. Једног дана то мора изађи на видело и тада може доћи до потпуног слома.”

И у овом филму игра његов омиљени глумац, али и лични пријатељ –  Роберт де Ниро, о којем је уручујући му својевремено у Маракешу „Златну звезду” за животно дело говорио и следеће: „Боб има невероватну способност да са гледаоцима сарађује чак и онда када тумачи стварно ужасне ликове и да гледаоца увуче унутар чудовишта којег игра. Он је играо у првих осам од мојих 15 готово документаристичких филмова, глумећи социопате, психопате, тешке ликове, а сваки од тих ликова је до краја приближио публици.”  Речи хвале увек је имао и за још једног важног америчког Италијана у свом животу – за глумца Леонарда Дикаприја који опет игра и у овом последњем Скорсезеовом филму.

С обзиром на то да је његов музичко-концертни документарни филм „Вечни сјај” (концерт „Ролингстонса”)  2008. године отворио Берлинале, било је интересовања и за могућу нову сарадњу са Миком Џегером.

– Што се старосне демографије тиче заиста бих волео да Џегер и ја опет снимимо филм. Ако то не успе, покушаћу да се држим традиције и да укључим и песму 'Дај ми слониште” (Gimme Shelter) у звучне записе својих филмова. Мик Џегер ми је рекао, и нисам могао да верујем, да је „Вечни сја”' једини мој филм у који нисам ставио ову песму. Недавно сам имао неку стоматолошку интервенцију и док сам чекао чуо сам да зубар слуша „Дај ми склониште'” И успело је – рекао је чио, весео и одлично расположени Мартин Скорсезе, један од најутицајнијих стваралаца у светској кинематографији, чија су свестрана и јединствена дела написала добар део филмске историје. Важни делови те историје сачувани су управо захваљујући његовој иницијативи за рестаурацију и дигитализацију заједничког нам филмског блага. И на томе му хвала...