Naše male kefalice

Šta je to u parku okruglo, žuto kao sunce žarkovo?

Koja to buba ima antene, ujeda i tuče se motkom?

Šta je to malo slatko, malo kiselo, a svi vole da ga jedu?

Koju stvar muškarci kupuju ženama kad nešto zabrljaju?

Šta može biti u dve boje i ušareno i ukrašava kuću?

Koji to debeljuškasti stvor trči naokolo sa 10 km na sat?

Evo vam nekoliko mozgalica. Za razgaljivanje...

Ako ne nalazite lako odgonetke na ove zagonetke, počnite da gledate kviz „Čik pogodi” na TV B 92 da biste upoznali način zapažanja i razmišljanja dece iz beogradskih vrtića i jezik kojim opisuju svoj doživljaj sveta i života. Uživaćete ne samo u fizičkoj ljupkosti ove dece, nego i u njihovoj maštovitosti, dosetljivosti i simpatično smešnim greškama u govoru. A uverićete se i u njihovu domišljatost kad se ona nađu u ulozi pogađača opisno predstavljenih pojmova, predmeta i pojava.

Kao gledalac ćete se, dakle, dobro zabaviti, ali to isto raspoloženje obuzima i takmičare. Nema tu ni treme, ni bojazni da se ispadne nedovoljno obrazovan, ni propuštenih prilika za osvajanje velikih nagrada jer takvih ni nema. Sve je vedro i opušteno, šaljivo i dobrostivo. Tu atmosferu spontanosti, veselog navijanja, čikanja, bodrenja i malih i velikih takmičara odlično stvara i održava voditeljka Ivana Radovanović. Svojom osmehnutom pojavom i podsticajno prijateljskim stavom prema svim učesnicima, ona se pokazuje kao veoma dobar domaćin ove vrste programa.

Jedna od valjanih odlika kviza „Čik pogodi” leži u postignutoj ravnopravnosti dece i odraslih koji na kraju zamenjuju uloge u igri pogađanja. Zato je podjednako zanimljiv za gledanje i jednima i drugima, privlačan za oba ta „uzrasta”. Popularna forma TV kviza ovde je rasterećena komercijalnog i lukrativnog i – najvažnije – ne prelazi granicu ka medijskoj zloupotrebi dece. Takva opasnost preti uvek u radu s mališanima. I ima primera da se najmlađi predstavljaju neprikladno, bez poštovanja njihove privatnosti i dostojanstva, za izazivanje sažaljenja; recimo, da se „upošljavaju” u raznoraznim revijalnim programima i stavljaju u kontekst u kojem deluju starmalo; da se koriste u profitabilne svrhe, u ekonomskoj ili u političkoj propagandi.

A što se tiče iskrenosti dečje percepcije, slikovitosti dečjeg izražavanja i kazivanja, lepote koja izvire iz njihove naivnosti, najzad velike pameti koja se probija kroz njihovo malo životno iskustvo – te vrednosti uočene su i priznate odavno. Sakupljali su ih, beležili i u knjizi ih predočili širokoj javnosti još autori bestselera „Olovka piše srcem”.

Televizija se, eto, koristi svojim sredstvima. Tako je i TV Avala otvorila prozor za naše male „kefalice”. Smisliće valjda još neka domaća televizija neki svoj način. I to kao original, a ne samo kao uvezenu licencu, što je sve češći slučaj. Kad su nam mali tako kreativni, zašto nisu takvi i naši veliki?