Наше мале кефалице

Шта је то у парку округло, жуто као сунце жарково?

Која то буба има антене, уједа и туче се мотком?

Шта је то мало слатко, мало кисело, а сви воле да га једу?

Коју ствар мушкарци купују женама кад нешто забрљају?

Шта може бити у две боје и ушарено и украшава кућу?

Који то дебељушкасти створ трчи наоколо са 10 км на сат?

Ево вам неколико мозгалица. За разгаљивање...

Ако не налазите лако одгонетке на ове загонетке, почните да гледате квиз „Чик погоди” на ТВ Б 92 да бисте упознали начин запажања и размишљања деце из београдских вртића и језик којим описују свој доживљај света и живота. Уживаћете не само у физичкој љупкости ове деце, него и у њиховој маштовитости, досетљивости и симпатично смешним грешкама у говору. А уверићете се и у њихову домишљатост кад се она нађу у улози погађача описно представљених појмова, предмета и појава.

Као гледалац ћете се, дакле, добро забавити, али то исто расположење обузима и такмичаре. Нема ту ни треме, ни бојазни да се испадне недовољно образован, ни пропуштених прилика за освајање великих награда јер таквих ни нема. Све је ведро и опуштено, шаљиво и добростиво. Ту атмосферу спонтаности, веселог навијања, чикања, бодрења и малих и великих такмичара одлично ствара и одржава водитељка Ивана Радовановић. Својом осмехнутом појавом и подстицајно пријатељским ставом према свим учесницима, она се показује као веома добар домаћин ове врсте програма.

Једна од ваљаних одлика квиза „Чик погоди” лежи у постигнутој равноправности деце и одраслих који на крају замењују улоге у игри погађања. Зато је подједнако занимљив за гледање и једнима и другима, привлачaн за оба та „узраста”. Популарна форма ТВ квиза овде је растерећена комерцијалног и лукративног и – најважније – не прелази границу ка медијској злоупотреби деце. Таква опасност прети увек у раду с малишанима. И има примера да се нaјмлађи представљају неприкладно, без поштовања њихове приватности и достојанства, за изазивање сажаљења; рецимо, да се „упошљавају” у разноразним ревијалним програмима и стављају у контекст у којем делују стармало; да се користе у профитабилне сврхе, у економској или у политичкој пропаганди.

А што се тиче искрености дечје перцепције, сликовитости дечјег изражавања и казивања, лепоте која извире из њихове наивности, најзад велике памети која се пробија кроз њихово мало животно искуство – те вредности уочене су и признате одавно. Сакупљали су их, бележили и у књизи их предочили широкој јавности још аутори бестселера „Оловка пише срцем”.

Телевизија се, ето, користи својим средствима. Тако је и ТВ Авала отворила прозор за наше мале „кефалице”. Смислиће ваљда још нека домаћа телевизија неки свој начин. И то као оригинал, а не само као увезену лиценцу, што је све чешћи случај. Кад су нам мали тако креативни, зашто нису такви и наши велики?