Danas je Sveti Simeon Mirotočivi

Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Svetog Simeona Mirotočivog. Rođen kao Stefan Nemanja, bio je srpski veliki župan od 1166. do 1196, koji se izborio za političku samostalnost u odnosu na Vizantiju, ujedinjenje srpskih zemalja u jedinstvenu državu i utvrđivanje pravoslavlja. Rodonačelnik je srpske vladarske dinastije Nemanjića, koja se održala na vlasti sve do 1371. godine.

O njegovom životu najznačajnije zapise ostavili su Sveti Sava, Sveti Stefan Prvovenčani i Domentijan.

Prelomni period u istoriji i kulturi Srba

Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba. Završilo se kada se povukao sa vlasti i zamonašio na velikom državnom saboru 25. marta 1196. godine, te za svog naslednika odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog. Najstarijem sinu Vukanu ostavio je na upravu Zetu, Travuniju, Hvosno i Toplicu, ali da je podređen Prvovenčanom.

Nemanja se posle sabora zamonašio sa suprugom Anom u Crkvi Svetih Petra i Pavla u Rasu. Tom prilikom uzeli su monaška imena Simeon i Anastasija.

Odluka da se zamonaši

Na Sajtu SPC stoje reči Svetog Simeona prilikom odluke da se zamonaši:

– Čeda moja draga, koju odgajih! Svima je vama poznato kako Bog promislom Svojim postavi mene da vladam nad vama; poznato vam je i to, kako upropašćenu nađoh u početku zemlju našu, no pomoću Boga i Presvete Vladičice naše Bogorodice ja se, prema moćima svojim, ne lenih, niti sebi dadoh mira, dok sve ne popravih. I Božjom pomoću uvećah zemlju vašu i u dužinu i u širinu, što je svima poznato. Evo dosad ja vas sve, kao decu svoju, odgajih, i naučih da se držite vere pravoslavne. Mnogi inoplemenici ustadoše na me i napadoše me kao pčele saće, ali imenom Gospodnjim ja im se protivstavljah i odolevah im. Zato i vi, čeda moja draga, ne zaboravljajte učenje i pravoverni zakon, koji ja ustanovih. Jer, držeći se njega, imaćete Boga za pomoćnika sebi i Presvetu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A sada otpustite mene, vladara svoga, s mirom, da oči moje vide spasenje, koje Gospod ugotovi pred licem sviju ljudi, svetlost na otkrivenje narodima i u slavu vama, pastvi mojoj. Jer vidim kako je sve ljudsko, što ne ostaje posle smrti, sujeta; ne ostaje bogatstvo, ne ostaje slava, jer kad smrt dođe, ona sve to uništi. Zbog toga se uzalud paštimo. Kratak je put kojim hodimo; život je naš dim, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, i ubrzo nestaje. Stoga je vaistinu sve taština. Ovaj život je senka i san, i nizašta se pašti svaki zemnorodni, kao što knjige rekoše: kada i sav svet stečemo, onda se u grob selimo, gde su zajedno carevi i ubogi. Zato, čeda moja draga, pustite me brzo da idem videti utehe Izrailjeve.

Studenica i Hilandar

Prvu godinu monaškog života Sveti Simeon je proveo u manastiru Studenici. U novembru 1197. pridružio se najmlađem sinu monahu Savi na Svetoj gori, gde su, uz dozvolu vizantijskog cara, oživeli zapusteli manastir Hilandar 1198.

Preminuo u Hilandaru

Nemanja je preminuo u dubokoj starosti, u manastiru Hilandar 13. februara 1199. ili 1200. godine.

Sveti Sava je zapisao šta mu je Sveti Simeon tom prilikom tražio:

– Onda mi blaženi starac reče: „Čedo moje, prinesi mi ikonu Presvete Bogorodice, jer sam dao zavet da pred njom ispustim duh svoj”. Ja izvrših zapovest. A kad nastupi veče, Blaženi mi reče: „Čedo moje, učini mi ljubav, metni na me rasu koja mi je za pogreb, i spremi me potpuno na svešteni način, kako ću u grobu ležati. I prostri mi rogožu na zemlju, i položi me na nju. I stavi mi kamen pod glavu, da tu ležim, dok me ne pohodi Gospod da me uzme odavde”. A ja sve izvrših što mi on zapovedi. Zatim mi Blaženi reče: „Prizovi mi, čedo, prota i bratiju svu da vide moj ishod. Jer evo se već približuju sluge Gospoda Boga mog i silni vojnici, i uši moje čuju glas njihov i pesmu njihovu. Pohitaj, ljubimče!”

Sledeće godine Svetogorski sabor kanonizovao je Stefana Nemanju kao Svetog Simeona Mirotočivog, jer su njegove mošti točile miro.

Sveti Sava je 1208. preneo njegove posmrtne ostatke u Rašku i nad njima izmirio zavađenu braću Stefana Prvovenčanog i Vukana, koji su se borili oko vlasti.

Njegove mošti su tada položene u njegovu zadužbinu Studenicu, pored oca. U njoj se i danas nalaze, desno od oltara u sarkofagu. Ipak, pomerane su nekoliko puta: iz Studenice u Žiču, pa nazad u Studenicu, zatim odatle u Sopoćane, gde su počivale 152 godine. U zemlji su bile ukopane 211 godina. Godine 1686. su prenete u Crnu Goru, a zatim vraćene u Studenicu 1701. Poslednji put su bile sklonjene 1790-1791. godine u Banat u manastir Vojlovicu.