Данас је Свети Симеон Мироточиви

Српска православна црква данас прославља Светог Симеона Мироточивог. Рођен као Стефан Немања, био је српски велики жупан од 1166. до 1196, који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију, уједињење српских земаља у јединствену државу и утврђивање православља. Родоначелник је српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године.

О његовом животу најзначајније записе оставили су Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани и Доментијан.

Преломни период у историји и култури Срба

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Завршило се када се повукао са власти и замонашио на великом државном сабору 25. марта 1196. године, те за свог наследника одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Најстаријем сину Вукану оставио је на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али да је подређен Првовенчаном.

Немања се после сабора замонашио са супругом Аном у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом узели су монашка имена Симеон и Анастасија.

Одлука да се замонаши

На Сајту СПЦ стоје речи Светог Симеона приликом одлуке да се замонаши:

– Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.

Студеница и Хиландар

Прву годину монашког живота Свети Симеон је провео у манастиру Студеници. У новембру 1197. придружио се најмлађем сину монаху Сави на Светој гори, где су, уз дозволу византијског цара, оживели запустели манастир Хиландар 1198.

Преминуо у Хиландару

Немања је преминуо у дубокој старости, у манастиру Хиландар 13. фебруара 1199. или 1200. године.

Свети Сава је записао шта му је Свети Симеон том приликом тражио:

– Онда ми блажени старац рече: „Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој”. Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: „Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде”. A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: „Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!”

Следеће године Светогорски сабор канонизовао је Стефана Немању као Светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро.

Свети Сава је 1208. пренео његове посмртне остатке у Рашку и над њима измирио завађену браћу Стефана Првовенчаног и Вукана, који су се борили око власти.

Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, поред оца. У њој се и данас налазе, десно од олтара у саркофагу. Ипак, померане су неколико пута: из Студенице у Жичу, па назад у Студеницу, затим одатле у Сопоћане, где су почивале 152 године. У земљи су биле укопане 211 година. Године 1686. су пренете у Црну Гору, а затим враћене у Студеницу 1701. Последњи пут су биле склоњене 1790-1791. године у Банат у манастир Војловицу.