Zašto volim pse

Večernje šetnje s psima ljubiteljima nebeskih pojava daju priliku da iz dana u dan, pri vedrom vremenu, posmatraju postepene mesečeve mene, lagano pomeranje najsvetlijih planeta i naziranje zvezdanih jata, onoliko koliko to jaka veštačka svetlost velegrada omogućuje. Osim toga, večernja atmosfera pobuđuje parove čuvara ili njihove grupe da se sete svojih doživljaja ili prepričaju zanimljivosti koje su čuli i zapamtili od svojih starijih. Nedavno mi je drugar iz večernjih šetnji, rodom iz bosanskog Podrinja, ispričao događaj iz Drugog svetskog rata, koji je čuo od svojih starijih rođaka.

U prvim mesecima rata Srbi iz bosanskog Podrinja bili su izloženi stradanjima pri naletima vojske Nezavisne države Hrvatske na srpska sela. Tada je narod spas nalazio u bežanju preko Drine u Srbiju. Pri jednom takvom paničnom bekstvu rođaka moga poznanika sa svojom kćeri pohitala je prema Drini, ostavivši kuću, goveda i druge domaće životinje i vodeći sa sobom samo svoja dva omiljena psa. Narod su preko reke prevozile čamdžije, koje su koristeći se njihovim strahom skupo naplaćivale vozarinu. U vremenima bezvlašća jedina važeća moneta bili su dukati, koje su naše žene još od udaje imale skrivene kod sebe. Cena prevoza preko reke bila je dukat po osobi. Žena i kći ušle su u čamac plativši dva dukata i uvele u čamac i svoja dva psa. Vozar na to nije pristao, već je tražio i po dukat za svakog psa. Primorana da u vremenu straha i neizvesnosti štedi, žena je sa žalošću morala da na obali ostavi pse, koji su zatim s tugom posmatrali udaljavanje vlasnica i konačno njihov nestanak iz vidokruga.

Posle mesec-dva, kad je neprijateljska vojska napustila taj kraj, zabrinuta žena je krenula da vidi šta je ostalo od kuće i imovine. Ispred kuće radosno su je dočekala njena dva psa, a kad je kročila u dvorište, skoro da nije mogla da veruje svojim očima. Kuća i sve ostalo bili su nedirnuti, sve onako kako je ostavljeno kad je napustila kuću. Verni psi bili su ne samo dobri čuvari imovine, već su dopuštali govedima i drugoj stoci da odlaze na ispašu, a i sami su nekako uspevali da sebi nađu hranu.

Svoju priču moj poznanik je završio rečima: „Eto, i zbog svega toga ja volim pse.”

Dragan Stanković,

Beograd