Зашто волим псе

Вечерње шетње с псима љубитељима небеских појава дају прилику да из дана у дан, при ведром времену, посматрају постепене месечеве мене, лагано померање најсветлијих планета и назирање звезданих јата, онолико колико то јака вештачка светлост велеграда омогућује. Осим тога, вечерња атмосфера побуђује парове чувара или њихове групе да се сете својих доживљаја или препричају занимљивости које су чули и запамтили од својих старијих. Недавно ми је другар из вечерњих шетњи, родом из босанског Подриња, испричао догађај из Другог светског рата, који је чуо од својих старијих рођака.

У првим месецима рата Срби из босанског Подриња били су изложени страдањима при налетима војске Независне државе Хрватске на српска села. Тада је народ спас налазио у бежању преко Дрине у Србију. При једном таквом паничном бекству рођака мога познаника са својом кћери похитала је према Дрини, оставивши кућу, говеда и друге домаће животиње и водећи са собом само своја два омиљена пса. Народ су преко реке превозиле чамџије, које су користећи се њиховим страхом скупо наплаћивале возарину. У временима безвлашћа једина важећа монета били су дукати, које су наше жене још од удаје имале скривене код себе. Цена превоза преко реке била је дукат по особи. Жена и кћи ушле су у чамац плативши два дуката и увеле у чамац и своја два пса. Возар на то није пристао, већ је тражио и по дукат за сваког пса. Приморана да у времену страха и неизвесности штеди, жена је са жалошћу морала да на обали остави псе, који су затим с тугом посматрали удаљавање власница и коначно њихов нестанак из видокруга.

После месец-два, кад је непријатељска војска напустила тај крај, забринута жена је кренула да види шта је остало од куће и имовине. Испред куће радосно су је дочекала њена два пса, а кад је крочила у двориште, скоро да није могла да верује својим очима. Кућа и све остало били су недирнути, све онако како је остављено кад је напустила кућу. Верни пси били су не само добри чувари имовине, већ су допуштали говедима и другој стоци да одлазе на испашу, а и сами су некако успевали да себи нађу храну.

Своју причу мој познаник је завршио речима: „Ето, и због свега тога ја волим псе.”

Драган Станковић,

Београд