Švajcarski filmski model

Ono što se svojevremeno svidelo Beograđanima nagradila je švajcarska publika. Na festivalu švajcarske nacionalne produkcije u Soloturnu nagradu publike dobio je dugometražni dokumentarno-igrani film „Pravi Švajcarac” u režiji Luke Popadića. Dodatnu draž ovoj nagradi daje činjenica da je ovaj film pretpremijerno, sa velikim uspehom, prikazan  prošle godine, na zatvaranju beogradske revije „Sedam veličanstvenih”, pod naslovom „Moja švajcarska vojska”.

Film sa dva naslova, prikazan je dva puta u jakoj konkurenciji od 238 filmova svih žanrova na nedavnom, nacionalnom festivalu u Soloturnu, već dobro poznatom kao  godišnjem rezimeu vitalnosti švajcarske produkcije. „Tiha reka Soloturna”, kako metaforično zovu ovaj festival jeste ozbiljan profesionalni skup i provera lojalnosti publike. Tokom sedam dana trajanja festivalskih projekcija na ovom 59. festivalskom izdanju zabeležena je posećenost od 63 hiljade gledalaca, što je svojevrstan rekord. Sama nagrada podrazumeva i novčani ekvivalent od 20 hiljada švajcarskih franaka kao podsticaj autoru za nove projekte. Da li se Luka Popadić nadao priznanju?

– Svaka nagrada je mač sa dve oštrice. Uvek se nadate ali potiskujete želju bojeći se razočarenja. Ovo je veliko priznanje zato što filmu daje vetar u leđa za bioskopsku distribuciju i zato što je najlepša odluka publike bez lobiranja i trendova. Indirektno, otkriva prokletstvo ovog posla, da tera da idete dalje i da možete još bolje – kaže reditelj

Film čine isprepletani iskazi četvorice junaka. Najpre, samog autora koji je ubacio elemente iz svoje lične priče, jednog Tunišanina (Sead), zatim mladića iz Šri Lanke (Turuban) i Srbina (Andrija) koje povezuje služenje vojnog roka u švajcarskoj armiji. Svi oni su „pravi Švajcarci” i bore sa dvostrukim identitetom kroz prepoznatljivu instituciju vojske. U ambijentu bogate, neutralne države u kojoj se „služi vojska od kuće”, samom po sebi multikulturanom, Luka Popadić duhovito preispituje predrasude koje postoje oko pojmova zavičaja, pripadnosti i integracija. Prema komentarima, reditelj je častio publiku iskrenim i osvežavajućim filmom, pravom komedijom u kojoj se opori humor sudara sa realnošću stvarnog života. Na pitanje da li će komedija biti njegovo opredeljenje, autor je odgovorio da ne namerava da sebe žanrovski određuje već da sledi svoj senzibilitet i pogled na svet.

– U ovom slučaju bilo je važno odrediti pravu meru u odnosu na protagoniste, instituciju i državu. Probao sam da ne upirem prstom, a da budem iskren. Tema visoke osetljivosti nije bila nametnuta ali, očigledno, pronalazi put do publike.

Njegova lična i profesionalna biografija ima dve odrednice: srpski reditelj i švajcarski oficir. Rođen je u Badenu, u porodici srpskih gastarbajtera. Studirao je u Cirihu sociologiju i političke nauke, završio postdiplomske studije režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, radio kao asistent reditelja u Čikagu, bavio se grafičkim dizajnom u Berlinu. Kao reper i panker oslobodio je svoju strast prema muzici. Kao oficir švajcarske vojske učestvovao u više međunarodnih misija širom Evrope. Profesor je na ciriškom Univerzitetu. Kao reditelj i koautor snimio je dokumentarne filmove: „Crveni sneg”, „Edmond u Kneževcu”, „Mamci u udice”, „Ringišpil”... Nema sumnje, njegovo životno opredeljenje je film, što Popadić direktno objašnjava:

– Prija mi kolektivan proces, jer film nikada ne pravite sami. Uzbudljiva je ta materijalizacija mašte i kreiranje novih svetova. Tako neprestano učite i stvarate. U tom univerzumu su i moji uzori. Jednom mi je Želimir Žilnik napomenuo i to sam zapamtio, da od svakog čoveka može nešto da se nauči i da svako može, u nekom segmentu, da bude uzor. Na mene su sigurno veliki uticaj imali moji profesori i filmski klasici, ali i razni autori sa kojima sam imao priliku da razgovaram.

Stalno na relaciji Cirih–Beograd, naš sagovornik priznaje da mu prijaju živost i familijarnost u srpskoj metropoli. Mogućnost bliže, skoro dnevne komunikacije sa drugim stvaraocima iz svih oblasti umetnosti shvata kao veliku komotnost i dragocenost. Švajcarski model je nešto drugačiji.

– Tačnije, stabilniji i određeniji. Zna se već unapred kad će koji konkurs da bude, kad, koliko i kome treba da se isplati dotacija ako ispunjava uslove, jer film se nigde ne može napraviti bez pomoći... Ta predvidivost donosi određenu sigurnost i mir. Ali u Švajcarskoj je teško živeti samo od filma. Sve moje kolege imaju bar još jedan posao. Cirih je redovno među najskupljim gradovima u svetu. U Srbiji je uvek pomalo neodređeno ili se tako čini. Kulturna scena je uglavnom koncentrisana u Beogradu. Dosta se snima, neću valjda preterati ako kažem da postoji filmska industrija u pravom smislu te reči, poznati glumci, visoka gledanost u bioskopima. Takođe, filmski radnici relativno dobro zarađuju. Ali, taj mehur može da pukne. Švajcarska ima značajnu filmsku produkciju: za nagradu nacionalne filmske akademije konkurisalo je 38 dugometražnih dokumentaraca i 26 igranih filmova, bez TV dokumentaraca i igranih struktura za mali ekran. Ako se uzme u obzir veličina, to je, izvesno, zemlja sa najviše filmskih festivala tokom godine, u Lokarnu, Nionu, Ženevi, Badenu, Njušatelu, Friburgu, Cirihu, San-Galenu... Da ne nabrajam. Film je važan i prisutan. Specifičnost je i u tome što ne postoji samo jedan centar, kao što je Beograd za Srbiju. Svaki grad ima svoju autentičnu scenu, svoju školu i autore. U suštini to, možda, razvodnjava stvaralački potencijal, ali proizvodi raznovrsnost. Tako je i sa fondovima, svaki kanton ima svoj filmski budžet, jezik i svoja pravila – rekao je Luka Popadić.

Autor „Pravog Švajcarca” ili „Moje švajcarske vojske” bio je na Kustendorfu, njegova sledeća stanica je festival u Buenos Ajresu. Sa nagradom u Soloturnu otvorena su mu mnoga filmska vrata. U Švajcarskoj je važno stići do bioskopa, a ovaj film ima taj preduslov – da podigne udeo nacionalne produkcije u gledanosti, u borbi sa holivudskim hitovima.