Швајцарски филмски модел

Оно што се својевремено свидело Београђанима наградила је швајцарска публика. На фестивалу швајцарске националне продукције у Солотурну награду публике добио је дугометражни документарно-играни филм „Прави Швајцарац” у режији Луке Попадића. Додатну драж овој награди даје чињеница да је овај филм претпремијерно, са великим успехом, приказан  прошле године, на затварању београдске ревије „Седам величанствених”, под насловом „Моја швајцарска војска”.

Филм са два наслова, приказан је два пута у јакој конкуренцији од 238 филмова свих жанрова на недавном, националном фестивалу у Солотурну, већ добро познатом као  годишњем резимеу виталности швајцарске продукције. „Тиха река Солотурна”, како метафорично зову овај фестивал јесте озбиљан професионални скуп и провера лојалности публике. Током седам дана трајања фестивалских пројекција на овом 59. фестивалском издању забележена је посећеност од 63 хиљаде гледалаца, што је својеврстан рекорд. Сама награда подразумева и новчани еквивалент од 20 хиљада швајцарских франака као подстицај аутору за нове пројекте. Да ли се Лука Попадић надао признању?

– Свака награда је мач са две оштрице. Увек се надате али потискујете жељу бојећи се разочарења. Ово је велико признање зато што филму даје ветар у леђа за биоскопску дистрибуцију и зато што је најлепша одлука публике без лобирања и трендова. Индиректно, открива проклетство овог посла, да тера да идете даље и да можете још боље – каже редитељ

Филм чине испреплетани искази четворице јунака. Најпре, самог аутора који је убацио елементе из своје личне приче, једног Тунишанина (Сеад), затим младића из Шри Ланке (Турубан) и Србина (Андрија) које повезује служење војног рока у швајцарској армији. Сви они су „прави Швајцарци” и боре са двоструким идентитетом кроз препознатљиву институцију војске. У амбијенту богате, неутралне државе у којој се „служи војска од куће”, самом по себи мултикултураном, Лука Попадић духовито преиспитује предрасуде које постоје око појмова завичаја, припадности и интеграција. Према коментарима, редитељ је частио публику искреним и освежавајућим филмом, правом комедијом у којој се опори хумор судара са реалношћу стварног живота. На питање да ли ће комедија бити његово опредељење, аутор је одговорио да не намерава да себе жанровски одређује већ да следи свој сензибилитет и поглед на свет.

– У овом случају било је важно одредити праву меру у односу на протагонисте, институцију и државу. Пробао сам да не упирем прстом, а да будем искрен. Тема високе осетљивости није била наметнута али, очигледно, проналази пут до публике.

Његова лична и професионална биографија има две одреднице: српски редитељ и швајцарски официр. Рођен је у Бадену, у породици српских гастарбајтера. Студирао је у Цириху социологију и политичке науке, завршио постдипломске студије режије на Факултету драмских уметности у Београду, радио као асистент редитеља у Чикагу, бавио се графичким дизајном у Берлину. Као репер и панкер ослободио је своју страст према музици. Као официр швајцарске војске учествовао у више међународних мисија широм Европе. Професор је на циришком Универзитету. Као редитељ и коаутор снимио је документарне филмове: „Црвени снег”, „Едмонд у Кнежевцу”, „Мамци у удице”, „Рингишпил”... Нема сумње, његово животно опредељење је филм, што Попадић директно објашњава:

– Прија ми колективан процес, јер филм никада не правите сами. Узбудљива је та материјализација маште и креирање нових светова. Тако непрестано учите и стварате. У том универзуму су и моји узори. Једном ми је Желимир Жилник напоменуо и то сам запамтио, да од сваког човека може нешто да се научи и да свако може, у неком сегменту, да буде узор. На мене су сигурно велики утицај имали моји професори и филмски класици, али и разни аутори са којима сам имао прилику да разговарам.

Стално на релацији Цирих–Београд, наш саговорник признаје да му пријају живост и фамилијарност у српској метрополи. Могућност ближе, скоро дневне комуникације са другим ствараоцима из свих области уметности схвата као велику комотност и драгоценост. Швајцарски модел је нешто другачији.

– Тачније, стабилнији и одређенији. Зна се већ унапред кад ће који конкурс да буде, кад, колико и коме треба да се исплати дотација ако испуњава услове, јер филм се нигде не може направити без помоћи... Та предвидивост доноси одређену сигурност и мир. Али у Швајцарској је тешко живети само од филма. Све моје колеге имају бар још један посао. Цирих је редовно међу најскупљим градовима у свету. У Србији је увек помало неодређено или се тако чини. Културна сцена је углавном концентрисана у Београду. Доста се снима, нећу ваљда претерати ако кажем да постоји филмска индустрија у правом смислу те речи, познати глумци, висока гледаност у биоскопима. Такође, филмски радници релативно добро зарађују. Али, тај мехур може да пукне. Швајцарска има значајну филмску продукцију: за награду националне филмске академије конкурисало је 38 дугометражних документараца и 26 играних филмова, без ТВ документараца и играних структура за мали екран. Ако се узме у обзир величина, то је, извесно, земља са највише филмских фестивала током године, у Локарну, Ниону, Женеви, Бадену, Њушателу, Фрибургу, Цириху, Сан-Галену... Да не набрајам. Филм је важан и присутан. Специфичност је и у томе што не постоји само један центар, као што је Београд за Србију. Сваки град има своју аутентичну сцену, своју школу и ауторе. У суштини то, можда, разводњава стваралачки потенцијал, али производи разноврсност. Тако је и са фондовима, сваки кантон има свој филмски буџет, језик и своја правила – рекао је Лука Попадић.

Аутор „Правог Швајцарца” или „Моје швајцарске војске” био је на Кустендорфу, његова следећа станица је фестивал у Буенос Ајресу. Са наградом у Солотурну отворена су му многа филмска врата. У Швајцарској је важно стићи до биоскопа, а овај филм има тај предуслов – да подигне удео националне продукције у гледаности, у борби са холивудским хитовима.