Vrednovanje nastavnog rada

Putevi se uglavnom grade s dobrim namerama. Mnogi se, nažalost, pretvore u stranputice. Vrednovanje, procena i ocena, kao deo nastavnog rada, u prosveti je najosetljivija oblast, pa joj se pridaje najveći značaj, jer se njome podstiče ili usporava napredovanje po nivoima u obrazovanju i vaspitanju. Zašto prosvetni radnici s pravom negativno reaguju na uvođenje „novih” pristupa u praćenju, vrednovanju i ocenjivanju realizacije nastave i drugih oblika obrazovno-vaspitnog rada – ima obrazloženja.

Prvo, to je izuzetno složen proces i ne može ga svako pratiti, vrednovati i ocenjivati i potom donositi sudove o (ne)ostvarivanju ciljeva i zadataka. Vrlo je mali broj roditelja stručno upućen u ovaj proces, a organizovanje hajke danas je vrlo lako ostvarljivo. Zar nam nije nekoliko nastavnika i profesora oterano u smrt upravo nedovoljno utemeljenom, ali okrutnom osudom (suspenzija s posla) koju nisu mogli da prežive? Verovatno su postojali i opravdani razlozi za reagovanje, nažalost vrlo zakasnelo – nekoliko godina pred penzijom.

Drugo, zar nam se godinama nekažnjeno ne provlače brojni slučajevi korupcije (kupovina ocena, testova, materijalne i slične usluge), nepotizma (zaštita pripadnika istih ili sličnih „profila” u kolektivu) i prikrivanog nasilja „zbog mira u kući”? To se ne može sprečiti nikakvim procedurama, pravilnicima ni zakonima ako je granica tolerancije kod rukovodilaca i kolektiva vrlo visoka.

I treće, postoje u školskim kolektivima izražena surevnjivost i sujeta kada je reč o stručnom i nedovoljno stručnom radu. Teško prolazi čak i dobronamerna kritika. Prema broju časova i nastavnika, potpuni predmetni stručni aktivi u osnovnim školama postoje za srpski (maternji) jezik, matematiku i strane jezike. Za ostale predmete uglavnom se kombinuju, pa nivo njihove kompetencije za praćenje, vrednovanje i ocenjivanje i potom donošenje sudova o (ne)ostvarivanju ciljeva i zadataka opada. Metodologije rada po predmetima u mnogo čemu se razlikuju.

Dakle, razlozi za otpor nastavnika postoje. Čak i da su svi saglasni s tim „novim procedurama”, učinak će sigurno biti mršav, upravo zbog navedenih razloga.

Decenijama ne mogu da odgonetnem zašto prosvetna pragmatika sasvim površno na seminarima zagrebe u primenu Blumove taksonomije (iz 2001) i u metodologiju izrade zadataka po njenim nivoima i beži od njene obavezujuće primene u nastavnom radu? Njene kombinacije vrsta znanja (činjenice, pojmovi, postupci i metakognicija) i nivoa procesa saznanja (prepoznavanje, razumevanje, primena, analiza, vrednovanje i stvaranje) izuzetno olakšavaju formulisanje zahteva i vrednovanje postiguća, kako učenika, tako i nastavnika (ako se pravilno primeni). Kada prosvetni radnici ovladaju metodologijom izrade zadataka po Blumu, olakšaće posao i sebi i onima koji ih budu pratili, vrednovali i ocenjivali. Za to je neophodna dodatna obuka, kao i postojana primena u ličnom radu i u okviru predmetnih stručnih aktiva. Tek potom pravilnici i procedure mogu doći na red i doneti pozitivne promene na svim nivoima obrazovanja i vaspitanja.

Svaki drugi pristup praćenju, vrednovanju i završnom ocenjivanju, a potom i donošenju sudova o (ne)ostvarivanju ciljeva i zadataka daleko je subjektivniji od Blumovog i podložan je nesaglasju i raspravama, što stvara nezdravu klimu u kolektivima i društvu. Rad po Blumu zahteva dosta znanja, vremena i truda. Za to je neophodna obuka i užestručna podrška u samim školama i preko školskih uprava, a ne sadašnje čisto administriranje.

Trajno kvalitetan rad i visoki rezultati rada traže i odgovarajuću trajnu protivvrednost – višu zaradu. Ministarstvo prosvete i Vlada Republike Srbije trebalo bi da vrednuju i nagrade složenost posla (znanje i veštine, vreme, trud, rad i rezultate). Bez toga nema unapređivanja rada. Ovo govorim na osnovu svog radnog iskustva od 40 godina u prosveti kao profesor i prosvetni savetnik.

Miodrag Srbljak,

Kraljevo