Obveznicama do ubrzanog razvoja

Građani koji, prema podacima NBS, na štednji imaju 4,35 milijardi evra mogli bi da postanu značajni investitori na srpskom tržištu kapitala, ukoliko bi im lokalne zajednice ponudile na prodaju municipalne obveznice, koje bi im donosile stabilan i atraktivan prinos.

I država, čiji cilj bi trebalo da bude "debeogradizacija" Srbije odnosno ravnomeran razvoj svih regiona u Republici, mogla bi uz to da poveća njihovu atraktivnost, tako što bi kupcima omogućila i druge pogodnosti, poput carinskih olakšica.

Municipalne obveznice su, inače, svuda u svetu izuzete iz poreskog tretmana, što znači da su transakcije ovom hartijom "abolirane" od poreskog opterećenja, čime se isključuje i porez na dobit ostvaren u njihovom prometu.

Država tako stimuliše opštine i gradove da samostalno pribavljaju sredstva koja su im neophodna, ali i da podstiču tražnju obveznica, čak i kad su prinosi koje one donose investitorima niži od onih koje obezbeđuju druge ali oporezovane hartije.

Emisija i prodaja municipalnih obveznica se emitentu više isplati od zaduživanja kod banaka i zbog toga što se transakcije ovim hartijama ne oporezuju, pa njihove kamatne stope mogu biti niže u odnosu na bankarske.

Uz to, potencijalni investitor može trgovati tom hartijom i na sekundarnom tržištu, što znači da ih u svakom trenutku može prodati, ili kupiti i na taj način ostvariti kapitalnu dobit na cenovnoj razlici.

Emitent ima i mogućnost da utvrđuje rokove dospeća i eventualne kuponske isplate, shodno svojim potrebama, a ukoliko se pokaže kao pouzdan dužnik, može da povećava rokove dospeća novoemitovanih papira.

Na taj način svaka naredna emisija municipalnih obveznica za finansiranje razvojnih projekata lokalne samouprave postaje traženija, a neophodni novac, prikupljen na tržištu, pojeftinjuje.

Obogaćivanje berzanske ponude

To bi posebno došlo do izražaja u aktuelnom trenutku razvoja srpskog finansijskog tržišta, u kojem postoji izražen nedostatak hartija od vrednosti sa fiksnim prinosom, emitovanih od strane solventnih izdavalaca.

Većina gradova, opština i regiona u Srbiji, među kojima su Beograd i Novi Sad, kuburi s obezbeđenjem sredstava za finansiranje izgradnje ili obnove postojeće infrastrukture (mostova, metroa, obilaznica…), a javna i komunalna preduzeća – s nabavkom nove opreme i tehnologija.

Suočene sa oskudicom sredstava uglavnom su mogle da biraju između tavorenja, ili preskupog zaduživanja kod banaka radi finansiranja razvojnih projekata.

Ima i onih koji posežu za samodoprinosom, koji bi se mogao tretirati i kao svojevrsno "reketiranje" građana, koji pri tom najčešće nemaju mogućnost uvida niti kontrole u trošenje bespovratno datih sredstava.

Svojevrsni paradoks je i to što imovina stvorena sredstvima samodoprinosa postaje javna ili komunalna, a građani za korišćenje njihovih usluga plaćaju mostarinu, putarinu i slično.

Suprotno tome, ulaganje u municipalne obveznice je ne samo isplativo već i relativno nerizično, jer se njihovo servisiranje garantuje iz fiskalnih prihoda lokalne zajednice, podrazumeva dobrovoljnost na osnovu pronalaženja ličnog interesa. Za emitenta je to, međutim, veća glavobolja od raspisivanja samodoprinosa, jer mora da obezbedi sredstva za isplatu redovnih godišnjih ili polugodišnjih rata, a način trošenja sredstava je samim tim odgovorniji.

Korporacijske obveznice

Pored postojanja zakonskih preduslova za to, odnosno prava lokalnih zajednica da ubiraju izvorne prihode i da njima samostalno raspolažu, neophodna je i korporatizacija sadašnjih javnih i komunalnih preduzeća.

To podrazumeva da ona i dalje posluju na principu zadovoljenja javnog interesa, ali i da budu profitno motivisana, odnosno da cene njihovih usluga budu tržišno verifikovane, što bi im omogućilo emisiju korporacijskih obveznica radi prikupljanja sredstava za tehnološka unapređenja, modernizaciju i razvoj. Imajući u vidu da je svaki lokalni organ vlasti stalno "na oku" građana, to bi dodatno trebalo da olakša donošenje njihovih investicionih odluka.