Život satkan od radosti i čistih emocija

Na Banjici, u ateljeu Slobodanke Rakić-Šefer, jedne od vodećih srpskih slikarki, ovih dana vlada prilična „gužva”. Umetnica, čija se dela nalaze u prestižnim muzejima i galerijama širom zemlje i inostranstva, na prozoru svog ateljea svakodnevno hrani senice „plaćajući ih suncokretom da bi joj zvonko pevale” i vredno radi na platnima koja će beogradska publika uskoro videti na izložbi koju priprema, a koja će se zvati „U ptici je pesma”.

U zemunskoj galeriji „107” ova uspešna slikarka će već početkom decembra predstaviti 30 najnovijih radova. Zauzeta je i stvaranjem dela koje će list „Politika” dodeliti najboljem mladom glumcu na pozorišnom festivaluu Užicu.

Slobodanka Rakić-Šefer pripada krugu umetnika koji teme pronalaze u prirodnom okruženju. Opsedaju je rajske ptice, vredne pčelice, raskošni paunovi, ima tu i bisera, liciderskih srca, ali suština je da pred njenim platnima čovek postaje razoružan i oslobođen svake vrste agresije. Ova gotovo uvek nasmejana žena smatra da je njena glavna umetnička misija da ljudima koji su se na početku trećeg milenijuma zapleli u vrednosnu i moralnu provaliju ponudi čistotu radosti i lepotu iskrenih emocija.  

– Svih trideset platna koja spremam za beogradsku izložbu odiše optimizmom. Ljudima je dosta njihove muke, nema razloga da ih i umetnost muči i kinji. Zato, moje slike nisu u haosu, ne remete prirodnu ravnotežu. Naprotiv, u doba kada je živi svet oko nas bolestan, čovek mora da prestane da grabi, juri, otima. Svetu haosa konačno mora da se stane na put. Mora da mu se suprotstavi svet harmonije. Kada ljudi budu zastali i u prirodi uspeli da vide pticu u i čuju njenu melodiju, postaće oslobođeni. A umetnost tu može da pomogne – kaže Slobodanka Rakić-Šefer za „Politiku”.

Kakoumetnica može da se snađe u takvom svetu i koliko porodica može da joj pomogne?

Porodica pruža psihičku stabilnost koja je neophodna ujutru kada ustaneš. Ona ti ne dozvoljava da odeš u depresiju, već te nagoni da se organizuješ na najbolji način. Lepo je kad ujutru imaš da popiješ kafu sa nekim, kad nekom možeš da iscediš prirodni sok od bundeve sa limunom, prokomentarišeš prve jutarnje vesti. Samoća stvara nesrećne ljude. Meni je svih ovih godina moj suprug, profesor i lekar na VMA, najviše pružao tu potrebnu sigurnost. Status slobodnog umetnika donosi gomilu neizvesnosti i kriza. Kad mi je bilo teško, kada sam bila u stanju očajanja, na ivici plača i suza, podrška koju mi je pružao suprug bila je neprocenjiva. S obzirom na to da se on bavio krajnje egzaktnim poslom, u meni je uspeo da razvije organizacijske sposobnosti. Upravo to mi je pomoglo da se održim. To znači da sam uz stabilnog supruga sazrevala kao žena i emotivno, intelektualno i profesionalno. Moji roditelji nisu imali veliko razumevanje za umetnost koju sam izabrala, dok me je suprug podržavao i onda kada su moje ideje bile krajnje nerealne.

Da li smatrate da brak više osnažuje ili sputava umetnicu u radu?

Tu su bitne dve tačke oslonca. Jedna je sama umetnica i njena ličnost,a druga je ličnost osobe sa kojom živi. Ukoliko je partner nezainteresovan za njen rad, onda je takav brak mučenje. Imala sam sreću da pronađem čoveka koji mi je pružao podršku, ali sam ga i zainteresovala za svoje delo i svoj rad. U isto vreme i ja sam od njega dosta učila. Budući da je moj muž stariji od mene, od njega sam, pre svega, naučila da živim zdrav život i da se strogo pridržavam pravila koja su bitna za naše zdravlje.

Šta Vas najviše motiviše i daje snagu za stvaralaštvo?

Barem jedanput nedeljno odem do Avale, a često za vikend i na Taru. Uz čuvenog hirurga Marjana Bervara, zavolela sam planinarenje i obišla triglavski nacionalni park u Sloveniji. Kada je došlo do raspada zemlje, preorijentisala sam se na rajsko mesto – Durmitor. Planine su, u stvari, mesto mojih najdubljih i najplemenitijih slikarskih ideja i težnji. Tamo srećem – ptice, pčele, leptire, bumbare, cvetne livade, bubice i veličanstvene prizore u odnosu na sivi i suvi beogradski beton i velegradske gužve koje nas svakodnevno izjedaju, troše i guše.

Često ste na putu u Evropi, gde prisustvujete raznim medicinskim kongresima. Da li smatrate da je savremena medicina uspela da pronađe formulu za održavanje ženske snage i vitalnosti?

Posebno me interesuju kongresi koje organizuje profesor Johanes Huber, vodeći svetski stručnjak „antiejdžing” medicine koja se bavi problemima koji muče većinu žena: depresija u menopauzi, osteoporoza… Došla sam do zaključka da žene same sebi mogu, ali i moraju da pomognu.

Kako?

Genetski kod koji smo dobili suviše je mali kapital za stresove koje danas trpimo i doživljavamo. Žene u Srbiji treba da znaju da je u celoj Evropi apsolutni hit vraćanje sirovoj hrani. To konkretno znači da je „kucnuo čas” da se oslobodimo kuhinjskih recepata naših baka. Sarma, dugotrajno spremanje hrane loš su i opasan način ishrane. Pečene i zamrznute paprike su „leševi” za naš organizam, dok je, recimo, bundeva zdrava i korisna, posebno za žensku kožu. Ne stidim se da kažem da sam prošle godine preko 150 kilograma sveže bundeve svakodnevno pretvarala u sveži sok. Nije mi bilo teško da vredno perem, seckam, režem, rendam, jer posle toga svaka žena će se osećati svežijom, odmornijom, lakše će disati i kretati se. 

Šta mislite, kako bi na ovu priču reagovala zaposlena žena? Da li je to privilegija slobodnog umetnika ili i zaposlenoj ženi ostaje vremena za domaćinstvo?

Tačno je da sve ovo oduzima puno vremena. Ali, svaka žena mora da pronađe balans između privatnog i poslovnog života.

Koliko vremena dnevno provodite u slikanju?

Kad god mogu, blizu sam štafelaja. Ali, to ne znači da sam stalno pored slike. Umetnik se bavi i prikupljanjem ideja, listanjem knjiga iz istorije umetnosti, promišljanjem kuda ide umetnost i kome je danas potrebna. Jer umetnost je usko povezana i sa problemima celog društva.

Koliko Vas kao ženu zanima moda?

Interesuje me, ali ne volim diktate, ni u umetnosti ni u modi. Svaka žena treba da oseti svoj modni trend i da ga usmerava prema svojoj ličnosti, čak i onda kada on više nije aktuelan. Žena treba da bude jača od trenda. Ona treba da vlada njime, a ne obrnuto. Moram priznati da danas nimalo nije lako biti žena u Srbiji. Nedostatak posla, novca, pomoći, pa čak i neorganizovan saobraćaj na koji se potroši pola dana. Tempo života „nagriza” i od lepih devojaka vrlo brzo nastaju umorne i uvele lepotice.

Da li biste pristali da stečeno iskustvo i zrelost zamenite za mladost?

Ne, duboko sam svesna sebe i opet bih poželela da prođem isti put.

Koliko red i harmonija u porodičnom životu mogu da doprinesu profesionalnom uspehu?

Mnogo. Harmoničan čovek brže, lakše i spontanije pronalazi mir u sebi i uspeva da dočeka svoj trenutak ili trenutak svog cilja. Ne treba biti agresivan, histeričan i žuriti po svaku cenu. Sve stvari treba da dođu na svoje mesto, a to treba dočekati. Ljudi koji brže žive od svog života i histerično žure ugrožavaju i sebe i druge.

Da treba da napustite umetnost, da li biste to mogli da učinite?

Ne znam, ali nikada umetnost ne bih postavila iznad života. Čovek i umetnost su stvoreni od više energije. Umetnost nam je data da se njome poigramo i imitiramo život.

Koje je to stanje duha koje na Vas kao umetnika deluje pokretački?

Uvek mogu da stvaram. I kad sam tužna i kad sam srećna. Manje kad sam srećna, tada nemam vremena. Ispada da su tužna stanja kreativnija. Umetnost ne nastaje u srećnim trenucima, nego u međuvremenu.