Isplaziti jezik sebi u ogledalu

Književna nagrada „Stevan Sremac” nedavno je pripala Laslu Blaškoviću (1966), za knjigu „Turnir grbavaca”, u izdanju beogradske „Geopoetike”. Kako je primetio Vladislav Bajac, prvi čovek „Geopoetike”, Blašković je uvek mladić u književnosti, i to je mladost koja pobeđuje i sopstvenu mudrost. Budući da je „Turnir grbavaca” proza pisana u formi dnevnika, Bajac preporučuje čitaocu da ovu knjigu ne uzima olako, jer Blašković upućuje umetničku poruku koja se, s namerom, sastoji od paradoksa ozbiljne i mudre vedrine. Laslo Blašković dobro nam je poznat i zbog osam knjiga poezije i poetske proze i romana „Svadbeni marš”, „Mrtva priroda sa satom”, „Madonin nakit”, „Adamova jabučica”.

I u ovoj Vašoj novoj i nagrađenoj knjizi „Turnir grbavaca” Danilo Kiš je pravi literarni junak, nešto kao ideal ili heroj iz dečačkih priča. Koliko je on u Vašoj prozi stvaran, koliko je izmaštan, koliko je Kiš za Vas sušta inspiracija?

Kiš je jedan od mojih velikih promašaja. Naime, trudim se da poznajem sve svoje junake, lično, opipljivo, a Kiša sam viđao samo u knjigama. Ali, nemam prema njemu neki poseban odnos, drugačiji od bilo kojeg lika kojim se bavim. Moj zadatak je da popunim rupe u priči, plombiram stvar. Svi mi imamo predrasude, svako naše mesto je opšte, svako od nas ima sopstvenu sliku izlaska sunca ili Danila Kiša. To su, u stvari, oni tegovi koje natovarimo na leđa pre nego što počnemo trčati. Ali, posle, na kraju, kad sve skinemo, svet postaje lakši, čini nam se da možemo leteti. To i činimo, u krajnjem slučaju.

Premda, ne vidim da su ove autopoetičke sitnice posebno zanimljive. Ono što jeste, nedokučiva je budućnost, znak koji očekujete. Uvek su mi pomalo bili smešni pisci vizionari. Bilo je u tim pričama uvek nečeg šarlatanskog, bapskog. Eto, nekoliko puta sam se nameštao da napišem priču o Kišu, dečaku, koju je on jedva (i to tek u nekakvom novinskom intervjuu) dotakao, u kojoj ga vidimo golobradog, na majčinom Cetinju, pod nekim večnim kišama. To bih hteo da čačnem, da obelodanim, a ne samo onaj panonski krug koji mi je toliko znan da mi je već dodijao, kao stari, beskonačni refren s majmunskog vergla. I tako, spremam se za tu tuđinsku (mada sasvim sitnosopstveničku) priču godinama, sve mislim da je zrela i gotova, da bih je sad mogao, u jednom dahu prepričati, ali je neprestano odlažem, iz bogzna kojih razloga, i možda je nikad neću ni pipnuti, a od nje sam gotovo počeo.

U pogledu drugih pisaca kao da striktno razmišljate, često ste ironični. Šta Vas sve u svetu književnosti podstiče na kriticizam?

Mislim da je moje najveće dostignuće u tom pothvatu – sposobnost da isplazim jezik gledajući svoje lice u ogledalu.

Zašto se može citirati Česlav Miloš, da je književnost „turnir grbavaca”. Kako biste nazvali našu stvarnost, o kojoj takođe živo pišete?

Ta savršeno literarna sintagma, turnir grbavaca, jeste uzeta iz jedne pesme poljskog nobelovca, ali je citat – lažan. Naime, Miloš ne identifikuje te dve stvari. To sam ja, u svom preslobodnom prevodu, učinio jer mi je tako, priznajem, lepše zvučalo. Ako ćemo, dakle, pravo, pesnik nam daje nekoliko različitih, više-manje ravnopravnih mogućnosti: a) praznik kratkih nada, b) nagomilavanje raskoši, v) turnir grbavaca, g) književnost. Eto, to ostaje takvima poput nas. Kaže Miloš. Bar četiri putića. Ja sam tu onaj koji brza. Uostalom, od onih sam koji nikada nisu voleli skromna imenovanja. Kako stvarnost osloviti jednom rečju? Najmanje mora imati onoliko imena koliko ima neki siroti španski plemić. U najmanju ruku, valja da bude plod bolesne mašte piščeve (što reče, prigodno, Stevan Sremac, s kojim se, premda ukleti Bačvanin, skoro slažem).

I kada je prošlost Vaš mnogostruki književni junak, ne ulepšavate je. Koje vrednosti i pojedinosti iz prošlosti i istorije oživljavate, šta ima važne posledice?

Ni istorija nije detektivska priča sa samo jednim rešenjem i imenom, ma koliko je onaj što je se laća iskrvario pri strasnom brijanju. I mada smo nikakvi detektivi, nije loše kad naletimo pokatkad na otisak nečijeg prsta (bio on od veštačke krvi ili od kompjuterskog mastila), koji nam ukaže na zločinca. Kriminolozi (znam to iz klasičnih filmova) tvrde da nema dva ista otiska prsta. Lica možete naći pljunuta, ali šare na jagodicama prstiju – nikako. Zato bi svi, kao analfabete, morali da se potpisujemo palcem. Možda bi se, u tom slučaju, istorija teže falsifikovala, znači, ponavljala.

Ipak, čini se da niste jugonostalgičar. Tu je Vaša zapitanost, kao stih i novo pitanje, o tome da li „naše domovine postoje drugačije osim kao obrisi ugaslih carevina, rasturenih brakova, tamnih vilajeta u kojima su zanemele ruže”?

Gle, taj stih mi se čini sasvim o. k. Stid me je što sam ga zaboravio. Ali, mislim da u njemu ne bih promenio ništa. Pogotovo ne sebe.

Šta biste rekli nekom mladom, ambicioznom, pesniku iz nekog sela kod Novog Sada ili Vranja, nekome ko ređe ide na književne večeri i koncerte, i isto tako retko može da boravi u knjižari?

Gotovo ništa. Osim da malo više vremena provodi u biblioteci, sa samim sobom. Znam da sada podsećam na prosvetiteljskog metuzalema, ali samo se trudim da odgovorim na pitanje. Inače, nikada nisam slušao ničije savete, pa ne znam što bih sad omladinu trovao i kvario. Izrašće samo. Ako ima snage.

Da li će se kod nas ikada promeniti sistem po kojem je našem čoveku draže da sa rodbinom i prijateljima razgovara o dnevnoj politici nego o bilo čemu drugom?

Mislite li da bi bilo mnogo drugačije da tata i mama pričaju o versifikaciji, nego o poskupljenju gasa?

Evo, nedavno sam imao krajnje neobičan doživljaj: usled neke zloćudne aritmije stalo mi je srce i prestao sam da dišem. Bio sam, dakle, klinički mrtav. (Ako dotle nisam bio klinički živ.) Žena i deca pritiskali su mi grudni koš i duvali u pluća, dok nije stigla hitna pomoć. Reanimirali su me nekoliko puta, i svaki put bih umirao. Lekar je već digao ruke od ćoravog posla. Onda je vozač kola hitne pomoći predložio da proba još jednom, ipak sam još mlad, znate kako to već ide u pričama. I onda sam proradio. Sad imam ožiljak od stomaka do grla bijeloga (pokazaću vam na plaži), veštački srčani zalistak (kao Švarceneger) i defibrilator (kao Paspalj). Više ne znam način na koji mogu da umrem. Ali, zbilja, ničeg se ne sećam. (Osim iz tuđih gatki.) Nisam prešao na drugu stranu, nisam video sebe kao nekog drugog, ništa od toga. Gle, kakva je moja svakodnevica, pomislio sam zagledan u sijalicu, dok mi je medicinska sestra briskala obrijano telo. O čemu ću tek pričati svojoj deci (prijateljima i neprijateljima već sam poslao znak da sam još živ)? O čemu li ću tek pisati.