Исплазити језик себи у огледалу

Књижевна награда „Стеван Сремац” недавно је припала Ласлу Блашковићу (1966), за књигу „Турнир грбаваца”, у издању београдске „Геопоетике”. Како је приметио Владислав Бајац, први човек „Геопоетике”, Блашковић је увек младић у књижевности, и то је младост која побеђује и сопствену мудрост. Будући да је „Турнир грбаваца” проза писана у форми дневника, Бајац препоручује читаоцу да ову књигу не узима олако, јер Блашковић упућује уметничку поруку која се, с намером, састоји од парадокса озбиљне и мудре ведрине. Ласло Блашковић добро нам је познат и због осам књига поезије и поетске прозе и романа „Свадбени марш”, „Мртва природа са сатом”, „Мадонин накит”, „Адамова јабучица”.

И у овој Вашој новој и награђеној књизи „Турнир грбаваца” Данило Киш је прави литерарни јунак, нешто као идеал или херој из дечачких прича. Колико је он у Вашој прози стваран, колико је измаштан, колико је Киш за Вас сушта инспирација?

Киш је један од мојих великих промашаја. Наиме, трудим се да познајем све своје јунаке, лично, опипљиво, а Киша сам виђао само у књигама. Али, немам према њему неки посебан однос, другачији од било којег лика којим се бавим. Мој задатак је да попуним рупе у причи, пломбирам ствар. Сви ми имамо предрасуде, свако наше место је опште, свако од нас има сопствену слику изласка сунца или Данила Киша. То су, у ствари, они тегови које натоваримо на леђа пре него што почнемо трчати. Али, после, на крају, кад све скинемо, свет постаје лакши, чини нам се да можемо летети. То и чинимо, у крајњем случају.

Премда, не видим да су ове аутопоетичке ситнице посебно занимљиве. Оно што јесте, недокучива је будућност, знак који очекујете. Увек су ми помало били смешни писци визионари. Било је у тим причама увек нечег шарлатанског, бапског. Ето, неколико пута сам се намештао да напишем причу о Кишу, дечаку, коју је он једва (и то тек у некаквом новинском интервјуу) дотакао, у којој га видимо голобрадог, на мајчином Цетињу, под неким вечним кишама. То бих хтео да чачнем, да обелоданим, а не само онај панонски круг који ми је толико знан да ми је већ додијао, као стари, бесконачни рефрен с мајмунског вергла. И тако, спремам се за ту туђинску (мада сасвим ситносопственичку) причу годинама, све мислим да је зрела и готова, да бих је сад могао, у једном даху препричати, али је непрестано одлажем, из богзна којих разлога, и можда је никад нећу ни пипнути, а од ње сам готово почео.

У погледу других писаца као да стриктно размишљате, често сте иронични. Шта Вас све у свету књижевности подстиче на критицизам?

Мислим да је моје највеће достигнуће у том потхвату – способност да исплазим језик гледајући своје лице у огледалу.

Зашто се може цитирати Чеслав Милош, да је књижевност „турнир грбаваца”. Како бисте назвали нашу стварност, о којој такође живо пишете?

Та савршено литерарна синтагма, турнир грбаваца, јесте узета из једне песме пољског нобеловца, али је цитат – лажан. Наиме, Милош не идентификује те две ствари. То сам ја, у свом преслободном преводу, учинио јер ми је тако, признајем, лепше звучало. Ако ћемо, дакле, право, песник нам даје неколико различитих, више-мање равноправних могућности: а) празник кратких нада, б) нагомилавање раскоши, в) турнир грбаваца, г) књижевност. Ето, то остаје таквима попут нас. Каже Милош. Бар четири путића. Ја сам ту онај који брза. Уосталом, од оних сам који никада нису волели скромна именовања. Како стварност ословити једном речју? Најмање мора имати онолико имена колико има неки сироти шпански племић. У најмању руку, ваља да буде плод болесне маште пишчеве (што рече, пригодно, Стеван Сремац, с којим се, премда уклети Бачванин, скоро слажем).

И када је прошлост Ваш многоструки књижевни јунак, не улепшавате је. Које вредности и појединости из прошлости и историје оживљавате, шта има важне последице?

Ни историја није детективска прича са само једним решењем и именом, ма колико је онај што је се лаћа искрварио при страсном бријању. И мада смо никакви детективи, није лоше кад налетимо покаткад на отисак нечијег прста (био он од вештачке крви или од компјутерског мастила), који нам укаже на злочинца. Криминолози (знам то из класичних филмова) тврде да нема два иста отиска прста. Лица можете наћи пљунута, али шаре на јагодицама прстију – никако. Зато би сви, као аналфабете, морали да се потписујемо палцем. Можда би се, у том случају, историја теже фалсификовала, значи, понављала.

Ипак, чини се да нисте југоносталгичар. Ту је Ваша запитаност, као стих и ново питање, о томе да ли „наше домовине постоје другачије осим као обриси угаслих царевина, растурених бракова, тамних вилајета у којима су занемеле руже”?

Гле, тај стих ми се чини сасвим о. к. Стид ме је што сам га заборавио. Али, мислим да у њему не бих променио ништа. Поготово не себе.

Шта бисте рекли неком младом, амбициозном, песнику из неког села код Новог Сада или Врања, некоме ко ређе иде на књижевне вечери и концерте, и исто тако ретко може да борави у књижари?

Готово ништа. Осим да мало више времена проводи у библиотеци, са самим собом. Знам да сада подсећам на просветитељског метузалема, али само се трудим да одговорим на питање. Иначе, никада нисам слушао ничије савете, па не знам што бих сад омладину тровао и кварио. Израшће само. Ако има снаге.

Да ли ће се код нас икада променити систем по којем је нашем човеку драже да са родбином и пријатељима разговара о дневној политици него о било чему другом?

Мислите ли да би било много другачије да тата и мама причају о версификацији, него о поскупљењу гаса?

Ево, недавно сам имао крајње необичан доживљај: услед неке злоћудне аритмије стало ми је срце и престао сам да дишем. Био сам, дакле, клинички мртав. (Ако дотле нисам био клинички жив.) Жена и деца притискали су ми грудни кош и дували у плућа, док није стигла хитна помоћ. Реанимирали су ме неколико пута, и сваки пут бих умирао. Лекар је већ дигао руке од ћоравог посла. Онда је возач кола хитне помоћи предложио да проба још једном, ипак сам још млад, знате како то већ иде у причама. И онда сам прорадио. Сад имам ожиљак од стомака до грла бијелога (показаћу вам на плажи), вештачки срчани залистак (као Шварценегер) и дефибрилатор (као Паспаљ). Више не знам начин на који могу да умрем. Али, збиља, ничег се не сећам. (Осим из туђих гатки.) Нисам прешао на другу страну, нисам видео себе као неког другог, ништа од тога. Гле, каква је моја свакодневица, помислио сам загледан у сијалицу, док ми је медицинска сестра брискала обријано тело. О чему ћу тек причати својој деци (пријатељима и непријатељима већ сам послао знак да сам још жив)? О чему ли ћу тек писати.