Kad se sve zaljulja

Alen Grinspen (82), čovek koji je kao čelnik Federalnih rezervi, centralne bankarske institucije Amerike, punih 19 godina (1987–2006) bio glavni supervizor finansijskih tokova najveće ekonomije sveta, pa i šire, priznao je pre dva dana da je, obavljajući jedan od najvažnijih poslova u globalizovanoj ekonomiji, isuviše vere poklanjao samoregulišućoj moći slobodnog tržišta i da nije anticipirao „samouništavajuće dejstvo” hipotekarnog kreditiranja.

Ovo priznanje nije, međutim, praćeno i pokajanjem. Grinspen, istina, nije glavni „kum” tekuće finansijske krize, ali jeste ključni saučesnik: njegova politika kamatnih stopa, koje je suviše dugo držao preterano niskim, omogućila je i podstakla ekspanziju neodgovornih zajmova, stvarajući mehur koji je narastao do fascinantnih proporcija, i koji je, raspršivši se, stvorio opštu pometnju.

Kriza je, koja je u početku ličila samo na probleme u sektoru drugorazrednih (subprajm) kredita – a prevedeno na naše uslove, radi boljeg razumevanja, to znači da je neko na minimalcu lako dobijao kredit za petosoban stan – proširila se, poput teške epidemije, na ceo finansijski sektor, rušeći usput i stogodišnje institucije koje su bile simboli američke finansijske moći.

Zato je danas sve neizvesniji krajnji učinak ove „savršene oluje”, ali su i sve jasnija objašnjenja zašto je do nje došlo. A objašnjenja su, ma koliko na prvi pogled složena, u srži jednostavna: „finansijski menadžeri” su smislili tehniku kako da sa, primerice, svakih 100 dolara kapitala emituju 1.000 dolara kredita. Jednom izdati, formalno pokriveni hipotekom, ti krediti, iako sa sumnjivim izgledima da ikad budu vraćeni, „pakovani” su u finansijske instrumente koji su prodavani svetskim investitorima, namamljenim izgledima da ostvare darežljivi profit.

To su takozvani derivati, koji nisu ništa drugo nego opklade da će promene na tržištu biti baš onakve kakve su priželjkivane. Pošto je u suštini reč o „šarenim lažama”, ali i svojevrsnom „piramidalnom sistemu”, u kojem oni na vrhu mogu da budu isplaćivani samo ako u podnožje stalno pristižu novi ulozi, ne bi trebalo da čudi što se sve, na kraju, pretvorilo u „oružje za masovno finansijsko uništavanje”, kako je to ovih dana opisao Voren Bafet, veliki finansijer koji je bio među retkima koji su prozreli ovu igru. Finansijska „crna rupa” koja je na ovaj način stvorena zaista je zastrašujućih proporcija: ne bi mogao da je pokrije ni današnji bruto nacionalni proizvod svih zemalja sveta!

Činjenica da je središte krize u Americi podstakla je, razumljivo, mnoge da počnu da pišu o početku kraja njene imperijalne dominacije, ponegde se u pitanje dovodi i sam kapitalistički sistem, nacionalizacije su u opticaj vratile i pojam „socijalizam”. Sve što se dešava pruža mnoštvo argumenata za mnoštvo različitih zaključaka. Koji će se na kraju pokazati validnim, pokazaće vreme, ali ono što je sad već sasvim očigledno, to je da je i najmoćnijoj i najbogatijoj zemlji sveta na naplatu dospeo račun za protezanje preko svog (ma koliko velikog) gubera.

Trošiti više nego što se ima postala je i individualna i državna navika: prosečan Amerikanac samo po osnovu svojih kreditnih kartica duguje 25 odsto svojih godišnjih prihoda. Stalno zvanično i sistemski podsticani da troše, zaboravili su da štede. Moram priznati da sam, čitajući obilje tekstova o ovoj krizi, bio iznenađen podatkom na koji sam naišao: da čak 44 odsto zaposlenih Amerikanaca živi na nama veoma dobro poznat način: „od prvog do prvog”, dakle samo od plate. Njih 48 odsto, praktično svaki drugi, pri tom nema više od pet hiljada dolara (manje od 4.000 evra) imovine! Šačica najbogatijih, sa druge strane, ima više nego što vrede ukupne ekonomije više od polovine članica Ujedinjenih nacija, ali to je već druga priča.

Kao država i kao nacija, Amerikanci su naivno poverovali da mogu da ostvare ono čega nikad u istoriji nije bilo: da vode dva iscrpljujuća i, kako je sve izvesnije, bezizgledna rata, bez ikakvog žrtvovanja, bez, kako je to dosad najslikovitije predočio Vinston Čerčil, „krvi znoja i suza”.

Zbog svoje centralne uloge u globalizovanom svetu, kolateralne štete praktično niko nije pošteđen. Zbog svega toga sve više se čini da ova kriza nije samo nešto što će jednog dana proći, pa će sve opet biti kao što je bilo. Pre će biti da je i ovo jedan od onih događaja čije posledice daleko prevazilaze početne povode, da je, dakle, u pitanju nešto što će svet promeniti na način sličan onom kako su ga promenili Prvi i Drugi svetski rat ili pad Berlinskog zida. Nije zato čudo što su svi, manje ili više, začuđeni, zbunjeni, pa i uplašeni. Tako uvek biva kad se zaljulja jedan ceo sistem vrednosti, ideja i institucija...