Кад се све заљуља

Ален Гринспен (82), човек који је као челник Федералних резерви, централне банкарске институције Америке, пуних 19 година (1987–2006) био главни супервизор финансијских токова највеће економије света, па и шире, признао је пре два дана да је, обављајући један од најважнијих послова у глобализованој економији, исувише вере поклањао саморегулишућој моћи слободног тржишта и да није антиципирао „самoуништавајуће дејство” хипотекарног кредитирања.

Ово признање није, међутим, праћено и покајањем. Гринспен, истина, није главни „кум” текуће финансијске кризе, али јесте кључни саучесник: његова политика каматних стопа, које је сувише дуго држао претерано ниским, омогућила је и подстакла експанзију неодговорних зајмова, стварајући мехур који је нарастао до фасцинантних пропорција, и који је, распршивши се, створио општу пометњу.

Криза је, која је у почетку личила само на проблеме у сектору другоразредних (субпрајм) кредита – а преведено на наше услове, ради бољег разумевања, то значи да је неко на минималцу лако добијао кредит за петособан стан – проширила се, попут тешке епидемије, на цео финансијски сектор, рушећи успут и стогодишње институције које су биле симболи америчке финансијске моћи.

Зато је данас све неизвеснији крајњи учинак ове „савршене олује”, али су и све јаснија објашњења зашто је до ње дошло. А објашњења су, ма колико на први поглед сложена, у сржи једноставна: „финансијски менаџери” су смислили технику како да са, примерице, сваких 100 долара капитала емитују 1.000 долара кредита. Једном издати, формално покривени хипотеком, ти кредити, иако са сумњивим изгледима да икад буду враћени, „паковани” су у финансијске инструменте који су продавани светским инвеститорима, намамљеним изгледима да остваре дарежљиви профит.

То су такозвани деривати, који нису ништа друго него опкладе да ће промене на тржишту бити баш онакве какве су прижељкиване. Пошто је у суштини реч о „шареним лажама”, али и својеврсном „пирамидалном систему”, у којем они на врху могу да буду исплаћивани само ако у подножје стално пристижу нови улози, не би требало да чуди што се све, на крају, претворило у „оружје за масовно финансијско уништавање”, како је то ових дана описао Ворен Бафет, велики финансијер који је био међу реткима који су прозрели ову игру. Финансијска „црна рупа” која је на овај начин створена заиста је застрашујућих пропорција: не би могао да је покрије ни данашњи бруто национални производ свих земаља света!

Чињеница да је средиште кризе у Америци подстакла је, разумљиво, многе да почну да пишу о почетку краја њене империјалне доминације, понегде се у питање доводи и сам капиталистички систем, национализације су у оптицај вратиле и појам „социјализам”. Све што се дешава пружа мноштво аргумената за мноштво различитих закључака. Који ће се на крају показати валидним, показаће време, али оно што је сад већ сасвим очигледно, то је да је и најмоћнијој и најбогатијој земљи света на наплату доспео рачун за протезање преко свог (ма колико великог) губера.

Трошити више него што се има постала је и индивидуална и државна навика: просечан Американац само по основу својих кредитних картица дугује 25 одсто својих годишњих прихода. Стално званично и системски подстицани да троше, заборавили су да штеде. Морам признати да сам, читајући обиље текстова о овој кризи, био изненађен податком на који сам наишао: да чак 44 одсто запослених Американаца живи на нама веома добро познат начин: „од првог до првог”, дакле само од плате. Њих 48 одсто, практично сваки други, при том нема више од пет хиљада долара (мање од 4.000 евра) имовине! Шачица најбогатијих, са друге стране, има више него што вреде укупне економије више од половине чланица Уједињених нација, али то је већ друга прича.

Као држава и као нација, Американци су наивно поверовали да могу да остваре оно чега никад у историји није било: да воде два исцрпљујућа и, како је све извесније, безизгледна рата, без икаквог жртвовања, без, како је то досад најсликовитије предочио Винстон Черчил, „крви зноја и суза”.

Због своје централне улоге у глобализованом свету, колатералне штете практично нико није поштеђен. Због свега тога све више се чини да ова криза није само нешто што ће једног дана проћи, па ће све опет бити као што је било. Пре ће бити да је и ово један од оних догађаја чије последице далеко превазилазе почетне поводе, да је, дакле, у питању нешто што ће свет променити на начин сличан оном како су га променили Први и Други светски рат или пад Берлинског зида. Није зато чудо што су сви, мање или више, зачуђени, збуњени, па и уплашени. Тако увек бива кад се заљуља један цео систем вредности, идеја и институција...