Trudim se da ne budem deo bilo kakvog sukoba

Dramu „Kako sam naučila da vozim” Pole Vogel pročitao sam pre nešto više od  dve decenije. U to vreme bio sam direktor Ateljea 212 i imao sam veliku želju da je postavimo na našoj sceni. Međutim, nisam mogao da nađem ni podelu, niti reditelja koji bi se bavio ovim tekstom. Ovo štivo mi se u tom trenutku učinilo jako provokativnim, posebno je tema bila zanimljiva. Ispostavilo se da je trebalo da prođe 20 godina da bi ta drama na globalnom nivou postala provokativna.

Premijera predstave „Kako sam naučila da vozim” po tekstu Pole Vogel za koji je dobila Pulicerovu nagradu (1998. godine), u režiji Tare Manić, izvedena je proteklog vikenda u Hartefakt kući u Beogradu, a glumac Svetozar Cvetković u razgovoru za „Politiku” otkrio je šta ga je  podstaklo da se ogleda u u ovom tekstu koji mnogi nazivaju „Lolitom”. Iako je u izvornom tekstu radnja drame smeštena u šezdesete godine prošlog veka u Americi, rediteljka Tara Manić publici pruža njegovo savremeno čitanje poverivši ulogu Teče našem sagovorniku Svetozaru Cvetkoviću, a ulogu Malecke mladoj glumicu Marti Bogosavljević. U radu na ovom štivu u kamernom, intimnom prostoru u Hartefakt kući rediteljka je istrajavala sa svim saradnicima – dramaturgom Vukom Boškovićem, scenografkinjom i kostimografkinjom Zoranom Petrov i kompozitorom Vladimirom Pejkovićem.

Gde ste pronalazili nežni scenski jezik za ovaj složeni, duboki i delikatni tekst koji i ne pokušava da parira stvarnosti?

Nežni scenski jezik pronalazio sam u svom okruženju u kojem su, zaista, svi apsolutno bili profesionalni. U nadahnutom okruženju koje su prevashodno činile Tara Manić i Marta Bogosavljević. Ne možete grubo da reagujete na stvari koje vam se dešavaju. Samim tim i ovaj tekst koji mnogi mogu da pročitaju, protumače kao izraz grubosti i nasilja, morao sam da podvedem pod svoje razmišljanje: kako to meni izgleda i na koji način pokušavam da ne opravdam radnju jednog od glavih likova, već da opravdam sebe što sam u tome.

Kako se u vaš scenski kolorit uklapa lik Teče, junaka kojeg vam je namenila Tara Manić, budući da je ovo predstava o oproštaju?

S punom svešću pristupili smo radu na komadu Pole Vogel. Imali smo zadovoljstvo da otkrivamo slojeve koje možda nije lako osvetliti  u prvom trenutku, dok se štivo čita ili na prvim probama. Deo po deo se otkriva, verujem da je suočavanje između nas i publike u takvom prostoru kao što je Hartefakt kuća nešto što je specifično. Samim tim što je jedinstven ambijent, zaslužuje da ima jednu jedinstvenu pozorišnu predstavu koja može mnogo toga drugačijeg da ponudi publici u odnosu na klasični teatarski čin.

U svakoj umetničkoj ekipi jako je važno i šta se dešava u pauzama između proba. Po čemu ćete pamtiti taj „trenutak predaha” tokom rada na predstavi  „Kako sam naučila da vozim”?

Na sreću ili žalost nisam imao slobodnih trenutaka. Onoga časa kada bih prestao da budem na probama za ovu predstavu, već sam morao da budem na nekom drugom mestu koje je zahtevalo drugi angažman. U slučaju ove predstave najozbiljniji trenutak smo imali svaki put pred početak probe, da budem iskren. Naša iskustva i energije, delikatne detalje iz života uspeli smo da provučemo kroz ono što se dešava na sceni. To su bili jako lepi i kreativni momenti, drago mi je što se dogodila premijera, ali i žao što neću viđati sve te ljude narednih dana, osim kada je budemo igrali u redovnom repertoaru.

Posebno je intrigantno gledati  vas na sceni posle Fausta kojem ste dali maksimum u predstavi „(Pra)Faust” J. V. Getea u režiji Borisa Liješevića, a  taj vas je lik, kako znate da kažete, toliko tražio. Zašto je aktuelnost Fausta danas nesporna?

Zbog moje lične karte, ili zbog osećanja onih koji dolaze da vide predstavu. Pa to osete u meni zato što uspevam s obzirom na kilometre koje sam prošao u životu, da publika prepozna ono što je bila Geteova misao, ideja koja mu se vrtela po glavi 30 godina koliko je pisao i radio na tekstu. To je zaista puno, ali na kraju krajeva i svi mi koji se bavimo ovim poslom radimo na nekoj svojoj značajnoj ulozi dugo. Možda isto toliko vremena, i onda je kad prođu toliko godina ta aktuelnost, neminovna jer se budite sa istim osećajem s kojim se budio i Faust i s kojim se budio i Gete dok je ovo pisao. Aktuelnost našeg Fausta počiva na tome da smo u Beogradskom dramskom pozorištu pokušavali da ga uradimo dve godine i na kraju smo i uspeli. Počiva i na podeli, sa Mirom Karanović na čelu jer je njen ulazak na scenu, ma kako ta uloga zauzimala kratki postament, tako snažan. Uveren sam da je njen izlazak na binu bio ključni trenutak da se ta čaša prelije, da sama predstava postigne veliku važnost. Miri Karanović zaista veliko hvala. I, naravno, tu je Ozren Grabarić kojeg poznajem više od 10 godina i koji me je jako vezao za Fausta svojim razmišljanjem. Grabarić je 20 godina mlađi od mene, izuzetno je vredan i temeljan u onome što radi tako da morate da ga pratite, i pokazao mi je kako morate da učete od mlađeg od sebe. Iva Ilinčić kao  glumica, pojava, osoba jedinstvena je u izrazu, izgledu, nastupu.

Ljudi danas rešavaju probleme sukobima i podelama, isključivošću, a ne pokušajem da ih razreše. Zašto tvrdite da je rat preko tuđih leđa duh ovog vremena?

Trudim se da ne budem deo ma kakvog sukoba, da se ne vezujem za ratove, da aboliram sebe od odgovornosti za to što se dešava na nekom drugom mestu, u čemu ni na koji način nisam učestvovao. Nastojim da ove  naše sukobe potpuno izbrišem iz agende svojih dnevnih obaveza. Kada kažem naših sukoba, mislim na svaku vrstu sukoba, od ljudi na ulici koji se slučajno sudare automobilima, do sukoba koji su u vezi sa politikom – kako će se dešavati ovo ili ono u budućnosti, ili se nešto desilo u prošlosti. To nije zbog toga što me to ne interesuje kao tema, već što tvrdim da su sukobi izlišni i da nikada ništa dobro nisu doneli. Smatram da svaki sukob može da se reši na racionalan  način. A za rešavanje sukoba potrebne su dve osobe, međutim, tu se našao modus koji sam nazvao ratom preko tuđih leđa, u  kojem ljudu nisu u konfliktu, već su u sukobu preko tuđih leđa koja razbijaju, udaraju, bombarduju, ruše, pale… A sve kao da se to njih ne tiče, kao da je  neko drugi upleten u sve te događaje. To je najperfidnija vrsta konflikta zbog kojeg drugi stradaju danas u svetu. Bojim se da je tako i kod nas na ovom malom, a tako važnom prostoru Balkana, u ovim našim malim, a tako bitnim sukobima, koji nas uvode u razne ratove, raspade zajedništva, raspade jezika. Sve to je išlo preko napih leđa. Moja generacija je, recimo, izgubila nekoliko najlepših decenija života baš u tome. S jedne strane mi je žao, s druge to je neponovljivo iskustvo koji nikome ne bih poželeo.