Трудим се да не будем део било каквог сукоба

Драму „Како сам научила да возим” Поле Вогел прочитао сам пре нешто више од  две деценије. У то време био сам директор Атељеа 212 и имао сам велику жељу да је поставимо на нашој сцени. Међутим, нисам могао да нађем ни поделу, нити редитеља који би се бавио овим текстом. Ово штиво ми се у том тренутку учинило јако провокативним, посебно је тема била занимљива. Испоставило се да је требало да прође 20 година да би та драма на глобалном нивоу постала провокативна.

Премијера представе „Како сам научила да возим” по тексту Поле Вогел за који је добила Пулицерову награду (1998. године), у режији Таре Манић, изведена је протеклог викенда у Хартефакт кући у Београду, а глумац Светозар Цветковић у разговору за „Политику” открио је шта га је  подстакло да се огледа у у овом тексту који многи називају „Лолитом”. Иако је у изворном тексту радња драме смештена у шездесете године прошлог века у Америци, редитељка Тара Манић публици пружа његово савремено читање поверивши улогу Тече нашем саговорнику Светозару Цветковићу, а улогу Малецке младој глумицу Марти Богосављевић. У раду на овом штиву у камерном, интимном простору у Хартефакт кући редитељка је истрајавала са свим сарадницима – драматургом Вуком Бошковићем, сценографкињом и костимографкињом Зораном Петров и композитором Владимиром Пејковићем.

Где сте проналазили нежни сценски језик за овај сложени, дубоки и деликатни текст који и не покушава да парира стварности?

Нежни сценски језик проналазио сам у свом окружењу у којем су, заиста, сви апсолутно били професионални. У надахнутом окружењу које су превасходно чиниле Тара Манић и Марта Богосављевић. Не можете грубо да реагујете на ствари које вам се дешавају. Самим тим и овај текст који многи могу да прочитају, протумаче као израз грубости и насиља, морао сам да подведем под своје размишљање: како то мени изгледа и на који начин покушавам да не оправдам радњу једног од главих ликова, већ да оправдам себе што сам у томе.

Како се у ваш сценски колорит уклапа лик Тече, јунака којег вам је наменила Тара Манић, будући да је ово представа о опроштају?

С пуном свешћу приступили смо раду на комаду Поле Вогел. Имали смо задовољство да откривамо слојеве које можда није лако осветлити  у првом тренутку, док се штиво чита или на првим пробама. Део по део се открива, верујем да је суочавање између нас и публике у таквом простору као што је Хартефакт кућа нешто што је специфично. Самим тим што је јединствен амбијент, заслужује да има једну јединствену позоришну представу која може много тога другачијег да понуди публици у односу на класични театарски чин.

У свакој уметничкој екипи јако је важно и шта се дешава у паузама између проба. По чему ћете памтити тај „тренутак предаха” током рада на представи  „Како сам научила да возим”?

На срећу или жалост нисам имао слободних тренутака. Онога часа када бих престао да будем на пробама за ову представу, већ сам морао да будем на неком другом месту које је захтевало други ангажман. У случају ове представе најозбиљнији тренутак смо имали сваки пут пред почетак пробе, да будем искрен. Наша искуства и енергије, деликатне детаље из живота успели смо да провучемо кроз оно што се дешава на сцени. То су били јако лепи и креативни моменти, драго ми је што се догодила премијера, али и жао што нећу виђати све те људе наредних дана, осим када је будемо играли у редовном репертоару.

Посебно је интригантно гледати  вас на сцени после Фауста којем сте дали максимум у представи „(Пра)Фауст” Ј. В. Гетеа у режији Бориса Лијешевића, а  тај вас је лик, како знате да кажете, толико тражио. Зашто је актуелност Фауста данас неспорна?

Због моје личне карте, или због осећања оних који долазе да виде представу. Па то осете у мени зато што успевам с обзиром на километре које сам прошао у животу, да публика препозна оно што је била Гетеова мисао, идеја која му се вртела по глави 30 година колико је писао и радио на тексту. То је заиста пуно, али на крају крајева и сви ми који се бавимо овим послом радимо на некој својој значајној улози дуго. Можда исто толико времена, и онда је кад прођу толико година та актуелност, неминовна јер се будите са истим осећајем с којим се будио и Фауст и с којим се будио и Гете док је ово писао. Актуелност нашег Фауста почива на томе да смо у Београдском драмском позоришту покушавали да га урадимо две године и на крају смо и успели. Почива и на подели, са Миром Карановић на челу јер је њен улазак на сцену, ма како та улога заузимала кратки постамент, тако снажан. Уверен сам да је њен излазак на бину био кључни тренутак да се та чаша прелије, да сама представа постигне велику важност. Мири Карановић заиста велико хвала. И, наравно, ту је Озрен Грабарић којег познајем више од 10 година и који ме је јако везао за Фауста својим размишљањем. Грабарић је 20 година млађи од мене, изузетно је вредан и темељан у ономе што ради тако да морате да га пратите, и показао ми је како морате да учете од млађег од себе. Ива Илинчић као  глумица, појава, особа јединствена је у изразу, изгледу, наступу.

Људи данас решавају проблеме сукобима и поделама, искључивошћу, а не покушајем да их разреше. Зашто тврдите да је рат преко туђих леђа дух овог времена?

Трудим се да не будем део ма каквог сукоба, да се не везујем за ратове, да аболирам себе од одговорности за то што се дешава на неком другом месту, у чему ни на који начин нисам учествовао. Настојим да ове  наше сукобе потпуно избришем из агенде својих дневних обавеза. Када кажем наших сукоба, мислим на сваку врсту сукоба, од људи на улици који се случајно сударе аутомобилима, до сукоба који су у вези са политиком – како ће се дешавати ово или оно у будућности, или се нешто десило у прошлости. То није због тога што ме то не интересује као тема, већ што тврдим да су сукоби излишни и да никада ништа добро нису донели. Сматрам да сваки сукоб може да се реши на рационалан  начин. А за решавање сукоба потребне су две особе, међутим, ту се нашао модус који сам назвао ратом преко туђих леђа, у  којем људу нису у конфликту, већ су у сукобу преко туђих леђа која разбијају, ударају, бомбардују, руше, пале… А све као да се то њих не тиче, као да је  неко други уплетен у све те догађаје. То је најперфиднија врста конфликта због којег други страдају данас у свету. Бојим се да је тако и код нас на овом малом, а тако важном простору Балкана, у овим нашим малим, а тако битним сукобима, који нас уводе у разне ратове, распаде заједништва, распаде језика. Све то је ишло преко напих леђа. Моја генерација је, рецимо, изгубила неколико најлепших деценија живота баш у томе. С једне стране ми је жао, с друге то је непоновљиво искуство који никоме не бих пожелео.