Život je san u kome je sve moguće

Madlena Cepter je odrasla u Beogradu, gradu svog rođenja, kao jedinica, u braku Srpkinje i Slovenca. Diplomirala je književnost, ali je mnogo toga o životu naučila i u modnom salonu svoje majke.

Živi u Monte Karlu, a bira posebne reči pri predstavljanju Pariza. Obožava i Beograd, ali ga doživljava kao „okrutnog ljubavnika”. Voli sve mirise Koruške, ali je zaljubljena u more, posebno ono uz obale Dalmacije.

S posebnim žarom, govori o svim životnim radostima, posebno o maloj Emi koja se pre osam godina uselila u njeno srce i srce njenog supruga Filipa.

Šta posebno pamtite?

Beograd je u vreme mog detinjstva bio grad koji izrasta iz ruševina, grad zamenjenih socijalnih uloga i pozicija, gde je elita postala klasa bivših ljudi. Modni salon moje majke bio je stecište tog nekadašnjeg gradskog miljea. Pošto im je sve oduzeto, preostalo im je jedino da se lepo obuku i da sa nekim normalno razgovaraju. Moja majka im je u tome pomagala, a ja sam uvek bila tu da sve čujem, vidim, ali i da budem ravnopravan sagovornik, što je podrazumevalo odgovornost za rečeno, ali i umeće ćutanja.

Kako ste doživljavali religiju?

Od prvog dana školovanja do danas, bila sam Srpkinja čiji je otac Slovenac, katolik. Krštena sam u crkvi Svetog Marka, ali smo češće odlazili u katoličku crkvu Svetog Antuna. Već tada sam osećala da Boga nosim u sebi i da pred njim odgovaram uvek, na bilo kom mestu, bez obzira na to kojoj veri pripadam.

Da li je za Vas i poezija „religija”? 

Osećam veliku naklonost prema poeziji. Posebno prema ljubavnoj koja me uvek dodirne. Jer, za mene je cela umetnost, u osnovi, poezija, a poezija, u osnovi – ljubav... Dučić je svakako naš najveći pesnik ljubavne lirike, ali bi moje simpatije uvek poletele ka „Don Kihotu” srpske poetske moderne Radetu Draincu. Taj izvorni boem, lutalica i romantik osvojio je, svojim rečima, moje srce još u školskim danima: „Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika padaju u oktobarske dane. Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi”...

Kako ste se snašli na poslu?

Bila sam profesor književnosti odraslim emigrantima u dijaspori, od 1976. do 1982. godine. Susretala sam se sa ljudima svih profila. Moja najdraža uloga u životu, ali i najteža, bila je uloga pedagoga. Desetak godina pokušavala sam da odrasle ljude naučim književnosti. Sad znam da sam ih učila da život ima svoj smisao, svrhu i cilj. Svojim odraslim učenicima predavala sam najvažniji „predmet” – nadu, nadu u bolji život.  

Šta je za Vas bio bolji život?

Iako sam detinjstvo provodila i u Sloveniji, može se reći da po prirodi nisam ljubitelj planinarenja i da su moja uživanja u blizini morske obale mnogo intenzivnija. Ipak, slike Slovenije, rascvetale i mirisne Koruške, uvek su negde tu, blizu mene. No, upravo je more, posebno Dalmacija, za mene bila veliki izazov. Ta ljubav bila je duga i dominantna, a rastanak uvek setan, pa i bolan.  

Koliko ste posvećeni sportu?

Moj svet je umetnost, dok je sport bio u drugom planu. Sa sportom sam se srela posle nekoliko godina braka, kada je moj suprug pokazao sklonost ka sportu, prvo lično, a kasnije i kroz naš posao. Naime, vođeni idejom zdravog života uz pomoć naših proizvoda, došli smo do zaključka da je najbolji način promovisanja ideje zdravog života upravo kroz sport. Za nama su na hiljade sportskih manifestacija na kojima smo prisustvovali kao glavni sponzori. Kao ljubitelji sporta pratimo atletski miting u Monte Karlu, auto-trke formule 1, teniski open... Najviše volim tenis, jer me celokupna atmosfera teniskog meča uvodi u odnos koji je uzor za život.

A kako ste doživeli poznanstvo sa suprugom?

Bio je to jedan od onih momenata kada sve odjednom postane drugačije, kada se usled susreta dva bića sve najedanput utiša dok dvoje ispitaju i osluškuju jedno drugo. Sad kada bih htela da budem racionalna, možda je to moje – sveto osećanje tišine – nastalo kao posledica činjenice da smo se upoznali u Univerzitetskoj biblioteci, ali svakako je i to bilo stanje u kome se sve zaustavlja da bi ponovo počelo, drugačije, promenjeno kroz moć ljubavi. U svakom slučaju, bio je to početak odnosa koji će trajati veoma dugo...

Da li je brak bez dece ograda u pustinji?

Nemojte me shvatiti pogrešno, ali brak bez dece nije ograda u pustinji. Brak je sveta institucija u kome se, ujedinjenjem muškarca i žene, postiže harmonija koja je sama po sebi kvalitet. Deca ga čine lepšim, ali ne donose smisao, on je u nama samima. Ema je ušla u naše živote jednog decembarskog dana (2000) i odmah se ugnezdila u naša srca gde je otvorila prostor koga ranije tu nije bilo. Zaista nas je obogatila kao ljude, a i danas to čini svakog dana. Lepo je kad čovek može da se ostvari kao stvaralac, pa da zatim postane roditelj, a još je lepše kada možete da ispravite nepravdu i umesto bola stvorite – ljubav. Meni se dogodilo i prvo i drugo.

Kad je rođena firma „Cepter”?

„Cepter” je počeo sa radom 1985. godine posle nekoliko godina koje smo, suprug i ja, proveli u jednoj austrijskoj firmi. Odlično smo se snašli, a naročito on. Ali, uskoro su ograničenja postala prevelika. Ipak, ubrzo smo, posle razvoja sopstvene mreže, pokrenuli i sopstvenu proizvodnju. Sve ostalo danas je dobro poznata stvar. To je baš ono što bi moglo da se nazove – evropski poslovni san.

Kako sad radite?

Danas radimo u sedam fabrika, a prodajna mreža „Ceptera” aktivna je u preko 40 zemalja sveta. Imamo sto hiljada aktivnih saradnika. Procene vrednosti firme variraju od četiri do pet milijardi evra. Ali, ima raznih procena...

Šta je za Vas smisao života?

Smisao života jesmo, upravo, mi sami. Tužno je kada ljudi kažu da im je smisao života posao, ili čak i njihova deca. Jer, i deca moraju da dobiju priliku da se izbore za sopstveni smisao života. I ona moraju da spoznaju sebe i iskoriste mogućnost koja im je, u trenutku rođenja, otvorena. O tom velikom cilju za koji me, bojim se, pitate ne mogu odgovoriti bez osećanja devalviranja. To nikada nije bila jedna konkretna stvar. Ja smatram da se neke stvari razumeju jasno iz onoga što je već učinjeno.

Da li lažete i u kojim prilikama?

Ne volim laž. Ona je pogrešan put u svim odnosima. Ona ne vodi ka duhovnom opuštanju, ljubavi i jačanju veze sa sagovornikom, već upravo u suprotnom smeru.

Šta biste vratili od onoga što je bilo?

Ne vraćam se nikad starim ljubavima. One predstavljaju ono što je nekad bilo, a to, zbog svega što se dogodilo, ne može da se ponovi. Tako je i sa svim drugim životnim odnosima. Stare ljubavi možemo čuvati u mislima. One samo tu ostaju – nepromenjene.

Koji grad Vam budi sve želje i zašto?

Grad u kome provodim najviše vremena je Monte Karlo. Ali, od rane mladosti sva moja pažnja i ljubav upućuju me na blistavu prestonicu Zapadne Evrope – Pariz. To je grad u kome sanjam ono što kasnije pokušavam da ostvarim u Beogradu. I ideja o „Madlenijanumu” nastala je u blesku emocija Grada svetlosti. I Beograd je moj dom i moja strast. Ali, on je pomalo „okrutan ljubavnik”, jer ljubav prema njemu uvek traži nove žrtve. I to ne samo u novcu. Jer, ako hoćete da napravite metropolu, na možete primenjivati logiku palanke.

Kakvi su uslovi za umetnost u Srbiji?

Nikad nisam mogla da se uklopim u samo jedan okvir. Fokus mog interesovanja je uvek težio stvaralačkoj slobodi, pre svega na povezivanju naše kulture sa evropskom. To su: „Madlenijanum”, Evropska književna nagrada, pa i „Madl’Art”, „Cepter buk vorld”...

Na srpskoj kulturnoj sceni te saradnje nema iz dva razloga: malo ima izvornih događanja i gotovo ne postoje kulturne potrebe ljudi. Kad razgovarate s ljudima, odmah se, preko njihovog rečnika, čuje koliko je duh osiromašen. Kulturne potrebe su nešto na čemu se mora raditi ili one – nestaju.

Kako doživljavate „Madlenijanum”?

Prave vrednosti moraju imati svoj prostor, svoju cenu i svoje priznanje. Beogradu su potrebni ti veliki projekti kakav je „Madlenijanum”, ta scena u Zemunu. Potrebno je to umetnicima koji će tu da rade i publici koja će da ih sluša i gleda. Naravno, to se ne može ostvariti samo rečima i lepim idejama. Potrebno je misliti izvan poznatog, sigurnog i ustaljenog. Moramo raditi, ali i živeti život kao san u kome je mnogo toga, ako ne i baš sve i – moguće.