Живот је сан у коме је све могуће

Мадлена Цептер је одрасла у Београду, граду свог рођења, као јединица, у браку Српкиње и Словенца. Дипломирала је књижевност, али је много тога о животу научила и у модном салону своје мајке.

Живи у Монте Карлу, а бира посебне речи при представљању Париза. Обожава и Београд, али га доживљава као „окрутног љубавника”. Воли све мирисе Корушке, али је заљубљена у море, посебно онo уз обале Далмације.

С посебним жаром, говори о свим животним радостима, посебно о малој Еми која се пре осам година уселила у њено срце и срце њеног супруга Филипа.

Шта посебно памтите?

Београд је у време мог детињства био град који израста из рушевина, град замењених социјалних улога и позиција, где је елита постала класа бивших људи. Модни салон моје мајке био је стециште тог некадашњег градског миљеа. Пошто им је све одузето, преостало им је једино да се лепо обуку и да са неким нормално разговарају. Моја мајка им је у томе помагала, а ја сам увек била ту да све чујем, видим, али и да будем равноправан саговорник, што је подразумевало одговорност за речено, али и умеће ћутања.

Како сте доживљавали религију?

Од првог дана школовања до данас, била сам Српкиња чији је отац Словенац, католик. Крштена сам у цркви Светог Марка, али смо чешће одлазили у католичку цркву Светог Антуна. Већ тада сам осећала да Бога носим у себи и да пред њим одговарам увек, на било ком месту, без обзира на то којој вери припадам.

Да ли је за Вас и поезија „религија”? 

Осећам велику наклоност према поезији. Посебно према љубавној која ме увек додирне. Јер, за мене је цела уметност, у основи, поезија, а поезија, у основи – љубав... Дучић је свакако наш највећи песник љубавне лирике, али би моје симпатије увек полетеле ка „Дон Кихоту” српске поетске модерне Радету Драинцу. Тај изворни боем, луталица и романтик освојио је, својим речима, моје срце још у школским данима: „Речи су мртве чауре лишћа што са јасика падају у октобарске дане. Само реч љубав гори као света ватра која се никада не гаси”...

Како сте се снашли на послу?

Била сам професор књижевности одраслим емигрантима у дијаспори, од 1976. до 1982. године. Сусретала сам се са људима свих профила. Моја најдража улога у животу, али и најтежа, била је улога педагога. Десетак година покушавала сам да одрасле људе научим књижевности. Сад знам да сам их учила да живот има свој смисао, сврху и циљ. Својим одраслим ученицима предавала сам најважнији „предмет” – наду, наду у бољи живот.  

Шта је за Вас био бољи живот?

Иако сам детињство проводила и у Словенији, може се рећи да по природи нисам љубитељ планинарења и да су моја уживања у близини морске обале много интензивнија. Ипак, слике Словеније, расцветале и мирисне Корушке, увек су негде ту, близу мене. Но, управо је море, посебно Далмација, за мене била велики изазов. Та љубав била је дуга и доминантна, а растанак увек сетан, па и болан.  

Колико сте посвећени спорту?

Мој свет је уметност, док је спорт био у другом плану. Са спортом сам се срела после неколико година брака, када је мој супруг показао склоност ка спорту, прво лично, а касније и кроз наш посао. Наиме, вођени идејом здравог живота уз помоћ наших производа, дошли смо до закључка да је најбољи начин промовисања идеје здравог живота управо кроз спорт. За нама су на хиљаде спортских манифестација на којима смо присуствовали као главни спонзори. Као љубитељи спорта пратимо атлетски митинг у Монте Карлу, ауто-трке формуле 1, тениски опен... Највише волим тенис, јер ме целокупна атмосфера тениског меча уводи у однос који је узор за живот.

А како сте доживели познанство са супругом?

Био је то један од оних момената када све одједном постане другачије, када се услед сусрета два бића све наједанпут утиша док двоје испитају и ослушкују једно друго. Сад када бих хтела да будем рационална, можда је то моје – свето осећање тишине – настало као последица чињенице да смо се упознали у Универзитетској библиотеци, али свакако је и то било стање у коме се све зауставља да би поново почело, другачије, промењено кроз моћ љубави. У сваком случају, био је то почетак односа који ће трајати веома дуго...

Да ли је брак без деце ограда у пустињи?

Немојте ме схватити погрешно, али брак без деце није ограда у пустињи. Брак је света институција у коме се, уједињењем мушкарца и жене, постиже хармонија која је сама по себи квалитет. Деца га чине лепшим, али не доносе смисао, он је у нама самима. Ема је ушла у наше животе једног децембарског дана (2000) и одмах се угнездила у наша срца где је отворила простор кога раније ту није било. Заиста нас је обогатила као људе, а и данас то чини сваког дана. Лепо је кад човек може да се оствари као стваралац, па да затим постане родитељ, а још је лепше када можете да исправите неправду и уместо бола створите – љубав. Мени се догодило и прво и друго.

Кад је рођена фирма „Цептер”?

„Цептер” је почео са радом 1985. године после неколико година које смо, супруг и ја, провели у једној аустријској фирми. Одлично смо се снашли, а нарочито он. Али, ускоро су ограничења постала превелика. Ипак, убрзо смо, после развоја сопствене мреже, покренули и сопствену производњу. Све остало данас је добро позната ствар. То је баш оно што би могло да се назове – европски пословни сан.

Како сад радите?

Данас радимо у седам фабрика, а продајна мрежа „Цептера” активна је у преко 40 земаља света. Имамо сто хиљада активних сарадника. Процене вредности фирме варирају од четири до пет милијарди евра. Али, има разних процена...

Шта је за Вас смисао живота?

Смисао живота јесмо, управо, ми сами. Тужно је када људи кажу да им је смисао живота посао, или чак и њихова деца. Јер, и деца морају да добију прилику да се изборе за сопствени смисао живота. И она морају да спознају себе и искористе могућност која им је, у тренутку рођења, отворена. О том великом циљу за који ме, бојим се, питате не могу одговорити без осећања девалвирања. То никада није била једна конкретна ствар. Ја сматрам да се неке ствари разумеју јасно из онога што је већ учињено.

Да ли лажете и у којим приликама?

Не волим лаж. Она је погрешан пут у свим односима. Она не води ка духовном опуштању, љубави и јачању везе са саговорником, већ управо у супротном смеру.

Шта бисте вратили од онога што је било?

Не враћам се никад старим љубавима. Оне представљају оно што је некад било, а то, због свега што се догодило, не може да се понови. Тако је и са свим другим животним односима. Старе љубави можемо чувати у мислима. Оне само ту остају – непромењене.

Који град Вам буди све жеље и зашто?

Град у коме проводим највише времена је Монте Карло. Али, од ране младости сва моја пажња и љубав упућују ме на блиставу престоницу Западне Европе – Париз. То је град у коме сањам оно што касније покушавам да остварим у Београду. И идеја о „Мадленијануму” настала је у блеску емоција Града светлости. И Београд је мој дом и моја страст. Али, он је помало „окрутан љубавник”, јер љубав према њему увек тражи нове жртве. И то не само у новцу. Јер, ако хоћете да направите метрополу, на можете примењивати логику паланке.

Какви су услови за уметност у Србији?

Никад нисам могла да се уклопим у само један оквир. Фокус мог интересовања је увек тежио стваралачкој слободи, пре свега на повезивању наше културе са европском. То су: „Мадленијанум”, Европска књижевна награда, па и „Мадл’Арт”, „Цептер бук ворлд”...

На српској културној сцени те сарадње нема из два разлога: мало има изворних догађања и готово не постоје културне потребе људи. Кад разговарате с људима, одмах се, преко њиховог речника, чује колико је дух осиромашен. Културне потребе су нешто на чему се мора радити или оне – нестају.

Како доживљавате „Мадленијанум”?

Праве вредности морају имати свој простор, своју цену и своје признање. Београду су потребни ти велики пројекти какав је „Мадленијанум”, та сцена у Земуну. Потребно је то уметницима који ће ту да раде и публици која ће да их слуша и гледа. Наравно, то се не може остварити само речима и лепим идејама. Потребно је мислити изван познатог, сигурног и устаљеног. Морамо радити, али и живети живот као сан у коме је много тога, ако не и баш све и – могуће.