Kolumna nije pisanje radi pisanja

S velikim zanimanjem sam pročitao tekst „Odluka proste većine” kolumniste Vuleta Žurića u prošlom broju Kulturnog dodatka. U tekstu gospodin Žurić komentariše nedavni dopis Sindikata policije srednjim školama, možda i Ministarstvu prosvete, kojim se traži povlačenje iz školske lektire Nenadićevog romana „Dorotej”. Pošto je prošlih dana u štampi i na društvenim mrežama bilo mnogo pisanja o ovoj neverovatnoj pojavi, očekivao sam da će gospodin Žurić reći nešto novo ili zanimljivije. Nažalost, tekst obiluje netačnostima, proizvoljnostima i jezičkim neprimerenostima.

Već u podnaslovu se navodi (a zatim i nekoliko puta ponavlja) da je Dobrilo Nenadić „pisac iz Ivanjice”. Da se malo više obavestio, gospodin Žurić bi video da Nenadić nema nikakve veze s Ivanjicom. Neko će možda reći da taj biografski podatak i nije tako bitan, pošto se Ivanjica i Arilje (gde je Nenadić inače živeo) nalaze na udaljenosti od tridesetak kilometara. Radi potpunije informacije gospodinu Žuriću, Dobrilo Nenadić je rođen u selu Vigoštu, koje je od Arilja udaljeno tačno kilometar i po. Reći da je Nenadić iz Ivanjice bilo bi gotovo isto kao i reći da je Bora Stanković iz Leskovca ili Kumanova. Zašto insistiramo na ovom podatku? Niti bi Bora Stanković mogao da bude onaj Bora bez Vranja, kao što ni Nenadić ne bi mogao da bude Nenadić bez Arilja. Da nije Crkve Svetog Ahilija, zadužbine kralja Dragutina (1276–1282), pored koje je Nenadić proveo detinjstvo, pitanje je da li bi njegovo interesovanje za duh srednjovekovlja moglo tako snažno da se transformiše u literaturu. Dakle, teško da bi to u Ivanjici mogao da dobije.

Drugo, gospodin Žurić, verovatno da bi popunio prostor svoje kolumne, smišlja nekakvu sajamsku tribinu o Nenadićevom romanu na kojoj izbija tuča (slična onoj u Pinkovoj „Zadruzi”) koju on naziva pičvajzom. On zaziva tu tuču u kojoj bi učestvovali „profesori književnosti, pisci, izdavači, bibliotekari, policajci i policajci u civilu (...) sveštena lica i pripadnici nevladinih organizacija”. Razumem moguć ironijski stav autora, ali ovakva projekcija nasilja u ovo vreme nasilja, potpuno je nepotrebna, kao što je nepotreban izraz pičvajz koji je primeren jedino tabloidima poput „Informera” ili „Srpskog telegrafa”. Uzgred, možda gospodin Žurić ne zna da je u prošlosti bilo tzv. književnih tuča, kao ona koja je poznata kao Bitka za Ernani. Jedino što je ta tuča imala više smisla od ove koju zaziva on.

Milentije Đorđević