Vojska, dva „ferarija” i buldožer

Poslednjih dana Vojska Srbije se vratila ponovo u centar javnosti sa inicijativom Generalštaba da se obnovi obavezno služenje vojnog roka u Srbiji, u vezi sa čim je pokrenuta i adekvatna procedura. Pored ovoga, u javnost je izašla i vest o impresivnom statusu Vojske Srbije, na svetskoj rang-listi najmoćnijih vojski. Sve ovo nam uliva poverenje da je Vojska Srbija važan državni organ, sposoban da odbrani zemlju i doprinese opštem razvoju društva. U tom svetlu treba i gledati na vest o inicijativi Generalštaba da se u Srbiji obnovi obavezno služenje vojnog roka.

Sadašnji oblik i ustrojstvo vojske je adekvatan vremenu koje je za nama. Još 2014. godine, tokom velikih poplava, a i kasnije tokom velikih požara, koji su zahvatili Srbiji i Balkan, pokazalo se da država ima potrebu za resursima, koji su joj neophodni, ali i obučenim ljudima da se nose sa elementarnim nepogodama, izazvanim klimatskim promenama, na masovnom nivou.

Srbija je sadašnji sistem odbrane i upravljanja kriznim situacijama nasledila od bivše Jugoslavije, koja je tokom perioda raspada SFRJ izgubila mehanizam onoga što se zvalo društvena samozaštita, u kojem se nalazio sistem civilne zaštite. Ukidanjem tog mehanizma, i sa njim i civilne zaštite, izgubili su se značajni resursi i infrastruktura, koji su neophodni za sistem zaštite stanovništva i imovine od elementarnih nepogoda. U vreme SR Jugoslavije ovi resursi i infrastruktura su stavljeni što pod Ministarstvo unutrašnjih poslova, što pod Vojsku Jugoslavije, s pretpostavkom da sistem rezervnog sastava milicije, odnosno policije i kontingent vojnika na služenju vojnog roka dobar su rezervoar da zameni sistem civilne zaštite. Upravo tako se i dočekala 1999. godina, bez organizovanog sistema civilne zaštite, kada je ona bila najpotrebnija, jer su i redovni i rezervni sastav policije i celokupna Vojska Jugoslavije, sa aktivnim i rezervnim sastavom, bili angažovani na odbrani zemlje od napada NATO-a. Tako je civilna zaštita bila zamenjena komšijom iz zgrade, koji je bio zadužen za ključ od skloništa.

Raspadom SR Jugoslavije, Vojska Srbije je nasledila celokupnu infrastrukturu, došlo je do reforme vojske i suspenzije obaveznog služenja vojnog roka, tako da je formacija Vojske Srbije osmišljena za potrebe jedne profesionalne vojne sile, čiji je zadatak izvršavanje borbenih dejstava u skladu s pravilima službe i nove doktrine namenjene profesionalnoj oružanoj sili. Sa ovim je dodatno oslabljen sistem civilne zaštite i teret je prebačen na profesionalne pripadnike policije, a pre svega Žandarmeriju, čiji zadatak, oprema, sredstva i obuka ni u kom slučaju nisu prilagođeni spasilačkim aktivnostima od elementarnih nepogoda velikog obima.

Slikovito rečeno, reformama i profesionalizacijom i vojske i policije u Srbiji dobili smo dva dobra „ferarija”, ali ta dva dobra „ferarija” zasigurno nisu namenjena za ono za šta nam treba jedan buldožer. Ukoliko koristimo ova dva „ferarija”, za zadatke gde nam je potreban buldožer, vrlo brzo ćemo doći u situaciju da nam propadnu i ostanu zaglavljena u blatu ta dva „ferarija”. Ovde se pre svega misli na upotrebu vojske i policije za zadatke i poslove civilne zaštite, zašta ova dva sistema nisu ni predviđena sadašnjom organizacijom, sistemom obuke, doktrinom i opremom koju poseduju.

S druge strane, poplave u Srbiji 2014. godine i nakon toga i masovni požari pokazali su potrebu za jednom masovnom popunom i ozbiljnijim sistemom civilne zaštite od onog kako je to predviđeno sadašnjim rešenjima definisanim u Zakonu o lokalnoj samoupravi. Redefinisanje sistema civilne zaštite je potrebno uraditi i u okviru poglavlja 27 pristupnih pregovora sa EU.

Pozitivna praksa je pokazala da se sistem civilne zaštite za potrebe zaštite imovine i stanovništva, od elementarnih nepogoda masovnog karaktera, najbolje popunjava sistemom mobilizacije iz rezervnog sastava. Ova rezerva se u vreme SFRJ, koja je imala odličan sistem civilne zaštite, popunjavala od onih rezervista koji su odslužili vojni rok u pratećim službama JNA (vatrogasci, vozači, intendanti, vazduhoplovstvo, inžinjerija, veza, logistika), na taj način su u sistem civilne zaštite ulazili već osposobljeni pripadnici, koji su obučeni da koriste sredstva namenjena za potrebe civilne zaštite, koji su poznavali sistem komandovanja i upravljanja i sve ono što je jednom organizovanom državnom sistemu potrebno. Zahvaljujući tom sistemu SFRJ je mogla brzo i adekvatno, kroz sistem civilne zaštite, da pritekne u pomoć tokom zemljotresa i poplava, poput onih u Banjaluci, Skoplju i Crnoj Gori.

Za razliku od tog vremena, sadašnji sistem civilne zaštite zavisi isključivo od volontera, u lokalnoj samoupravi, koji kada dođe do elementarne nepogode, prvo moraju da spašavaju svoju ličnu imovinu i porodicu, pa da tek onda da se okupe u jedinice civilne zaštite, a za to vreme Vojska Srbije i Žandarmerija moraju da pokrenu svoje borbene jedinice, namenjene isključivo za specijalizovane borbene zadatke da se prekomponuju u funkciju civilne zaštite.

S obzirom na klimatske promene i česte bujične poplave, karakteristične za novo klimatsko doba, posla za civilnu zaštitu će biti sve više i više, te je zbog toga potrebno gledati na Vojsku Srbije kao odličan resurs za regrutovanje i obuku velikog broja budućih pripadnika rezervnog sastava civilne zaštite. Ovakvi pripadnici civilne zaštite naučili bi se tokom odsluženja vojnog roka na organizaciju, disciplinu u izvršenju zadataka, sistem komandovanja i upravljanja, stekli adekvatne sposobnosti i obuku za korišćenje opreme i sredstava neophodnih za spašavanje i pomoć stanovništvu, a možda neki od njih našli i radno mesto u delu sistema koji upošljava i profesionalne pripadnike civilne zaštite.

Pored ovoga, vojnom obavezom Vojska Srbije bi dobila veliku regrutnu bazu za zadatke i izazove koje pred nju postavlja sadašnji raspored geopolitičkih odnosa, za koji mnogi zapadni analitičari kažu da se nalazi u fazi prekomponovanja i koji može da donese mnoge rizike, za koje treba biti spreman na vreme. Vojska Srbije je dobila nova sredstva, za koja su im potrebne nove posade, u redovnom i rezervnom sastavu, mora po svojoj prirodi da redovno vrši zanavljanje i osvežavanje vojničkog sastava, u redovnom i rezervnom sastavu, da regrutuje, obučava, školuje i usavršava starešinski kadar (podoficire i oficire), takođe u redovnom i rezervnom sastavu i bude garant nezavisnosti i bezbednosti države i naroda, ali i partner u neposrednom okruženju, kao i činilac na međunarodnoj sceni učešćem u mirovnim misijama. Da bi se sve ovo postiglo, s obzirom na okolnosti, izuzetno je važno da u sklopu redovne modernizacije, Vojska Srbije značajno uveća svoj sastav, dobije novu formacijsku strukturu, te reorganizuje i modernizuje svoju rezervu, u sladu s potrebama i izazovima na koje eventualno mora da odgovori. Uvećanje broja vojnika vojnom obavezom će omogućiti Vojsci Srbije da poveća i svoj sastav pratećih službi (vatrogasci, vozači, intendanti, vazduhoplovstvo, inžinjerija, veza, logistika) koje bi angažovala, kao pomoć stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda, umesto kao sada angažovanjem specijalizovanih borbenih jedinica.

Sve u svemu, vojna obaveza bi donela dobrobit i građanima i državi i vojsci njenim pripadnicima. Građani bi dobili bolji sistem zaštite od elementarnih nepogoda, država garanciju za svoju nezavisnost i ostvarivanje nacionalnih interesa, Vojska Srbije bi lakše i bolje obavljala svoju funkciju, a njeni pripadnici priliku da svoja znanja i veštine iz civilstva podignu na viši nivo, ali i priliku da nađu zaposlenje u državnom sistemu.

*Ekspert za odbranu i bezbednost