Infantilnost zvana bojkot

Redžepu Tajipu Erdoganu nije bilo lako da prizna poraz na lokalnim izborima 31. marta. Ali to je uradio već u izbornoj noći kada je dobio vesti da je izgubio u Istanbulu, Ankari, Bursi, Antaliji, Adani, u desetinama manjih gradova širom zemlje. Čestitao je protivnicima i najavio da će se boriti naredne četiri godine da povrati poverenje građana.

I njegov glavni protivnik, gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, nije imao dilemu da treba da se bori onda kada je pre četiri godine Erdogan poništio njegovu pobedu i raspisao nove izbore. Imamoglu nije zvao na proteste, čak je tražio da ih ne bude, nije mu padalo na pamet da ide u bojkot. Borio se, uprkos neravnopravnim uslovima i ponovo pobedio Erdoganovog kandidata posle 15 dana. Zajedno sa svojim partnerima, baštinicima Ataturkove sekularne Turske dočekao je da pre deset dana ubedljivo porazi Erdogana. Gradonačelniku Istanbula posle nove pobede mnogi prognoziraju da će biti najozbiljniji kandidat za predsednika Turske 2028.

Opozicija u Srbiji je proteklih godina često volela da sebe vidi kao „srpskog Imamoglua”, ali to je bila samo pusta želja, od njega nisu naučili baš ništa. Na beogradskim izborima pre dve godine tvrdili su da su naprednjaci i socijalisti „izgubili legitimitet”, bez obzira na to što su SNS i SPS osvojili većinu i formirali gradsku vlast. Đilas je tada razgovarao sa Vučićem, tražio nove izbore kao šansu da dokaže da je u pravu oko većine i dobio je tu šansu. Ultimativno su tražili vanredne izbore krajem prošlog leta kada su izduvali ulične proteste i dobili su ih za 17. decembar. Na stranu što nisu znali da li traže raspisivanje ili održavanje izbora do kraja godine, ali dobili su ih brže nego što su za njih bili spremni.

Naprednjaci i socijalisti dobili su u decembru skoro 44 odsto, Đilasova koalicija 34,6 odsto. Naprednjaci i socijalisti mogli su da namaknu većinu i nastave da upravljaju Beogradom, ali Vučiću ta legalna situacija nije bila komforna zato što nije bila do kraja legitimni odraz većinske volje Beograđana. I zato odluka o novim izborima, kao jedini čist izlaz iz političke pat-pozicije, opet na traženje opozicije. Ali nastao je problem oko datuma – ponuđeni 28. april bio im je preran, bez obzira što je u tom trenutku bio jedini zakonski moguć termin. Vlada je uradila zakonsku „gimnastiku” i produžila mandat privremenoj gradskoj upravi i ponudila najkasniji mogući termin – 2. jun, ali sada ni on ne odgovara. Traži se novo odlaganje, za septembar. A za kršenje zakonskih rokova predlaže se izlaz u leks specijalisu, jakom zemljotresu za svaki pravni poredak. Velika je obmana što Đilas traži istovremeno održavanje beogradskih i svih drugih lokalnih izbora u Srbiji uz obrazloženje da vlasti tada neće moći da sele svoje birače iz grada u grad da bi glasali. Đilas nikada ne pominje da tih istovremenih izbora neće biti u više od 60 gradova u Srbiji, jer su oni već imali izbore u decembru i da vlasti, teoretski, mogu komotno da sele svoje birače iz čak trećine Srbije na druga mesta kada bi to zaista bila njihova namera. Cela ova igrarija sa traženjem izbora, pa beskrajnim otezanjem da se na njih izađe, običan je bezobrazluk. Iza toga stoji samo nada da će se desiti neko čudo, iako iz istraživanja dobro znaju da je razlika nepremostiva, a prednost Vučićeve koalicije nedostižna. Bojkot se ponovo poteže kao poslednji izlaz.

Aleksandar Vučić proveo je godine u pokušajima da dođe na vlast, ali ulični protesti nikad nisu bili način borbe za ostvarenje tog cilja, a kamoli bojkot. Čak ni onda kada ga je od cilja delio samo korak.

„Čestitam mu na pobedi, ali jasno je čije vreme dolazi. Siguran sam da ćemo vrlo brzo imati nove izbore, a onda će rezultat biti mnogo ubedljiviji u moju korist”, ovako je Vučić pre 20 godina otrpeo tesan poraz na izborima za gradonačelnika Beograda od Nenada Bogdanovića iz Demokratske stranke. Razlika je bila oko 1,8 odsto. Vučićev tesan poraz na jedinim do sada direktnim izborima za gradonačelnika Beograda 2004, nije bio povod da pravi demonstracije, proteste, a kamoli da ide u bojkot. To nije radio ni četiri godine kasnije kada je SPS prekršio koalicioni sporazum po kojem je Vučić trebalo da bude gradonačelnik i dao većinu Tadićevim demokratama, što je uvelo Đilasa na čelo Beograda za narednih pet godina. Nismo videli nijedan Vučićev ulični pritisak na vlast oko izbornih uslova, termina, ni onda kada je od medija imao pristup samo opskurnom radiju Fokus i novinama „Pravda”. Nikada protesti sa razbijanjem Starog dvora, ili bilo koje druge zgrade, što smo od Đilasove koalicije videli zimus, kao izraz gneva zbog još jednog poraza. Usput, ako su razbijači Skupštine grada zaista bili Vučićevi huligani i ubačeni ljudi iz BIA, kako ih je opozicija opisala, zašto su tražili njihovo oslobađanje iz zatvora? Nikada sa Vučićeve strane nismo čuli pomen bojkota izbora. Videli smo, naprotiv, njegove ustupke pred zahtevima bojkotaša, na primer smanjenje izbornog cenzusa sa pet na tri odsto pre četiri godine. Gledamo te ustupke i sada kroz pomeranje izbornih termina, do ivice kršenja zakona. Posmatramo neprekidno izlaženje u susret zahtevima opozicije, s ciljem da izbori ostanu ono što treba da budu, a to je jedini demokratski način za formiranje vlasti. Pozivanje na bojkot je u ovakvim uslovima običan politički bezobrazluk. Kao da iskustvo sa bojkotom iz 2020. nije bilo dovoljno loše za one koji su u njemu učestvovali. Demokratije ne razumeju šta znači bojkot izbora, a naročito uporno ponavljanje te pretnje iz izbora u izbore. Evropska komisija je i pre četiri godine i pre mesec dana ponovila isti stav, od reči do reči – Bojkot nije način za napredak (portparolka Ana Pisonero).

Ako im sopstveno iskustvo nije bio dovoljan nauk, neka se uče iz slučaja Albanije. Edi Rama je pre pet godina imao naspram sebe organizovan bojkot opozicije na lokalnim izborima. U celoj Albaniji tada je glasalo tek oko 22 odsto birača, a Ramini socijalisti pobedili su u 57 od 61 grada. I šta se dogodilo? Ništa.

EU je aminovala rezultate jer su došli „na miran i regularan način iako u atmosferi političke podele” (Maja Kocijančič). Američki Stejt department bio je još jasniji – I oni koji su učestvovali na izborima i oni koji su bili uzdržani iskoristili su svoje demokratsko pravo na miran način. Dve godine kasnije opozicija se vratila izborima i parlamentu. Shvatila je poruku iako je nastavila da gubi.

Demokratije ne shvataju koncept bojkota izbora i u tome se ništa neće promeniti ni u novom slučaju u Srbiji, ako ga bude. Jedino što razumeju jeste da se na vlast dolazi i sa nje odlazi isključivo na izborima. Baš onako kako se u Srbiji radi godinama. Četiri godine u politici nije dug period, pod uslovom da se one ne provedu u kuknjavi i čekanju da u Beograd padne s neba scenario iz Istanbula, Budimpešte, Albanije. Bojkot je zajedničko ime za ovu infantilnu igrariju srpske opozicije.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista