Инфантилност звана бојкот

Реџепу Тајипу Ердогану није било лако да призна пораз на локалним изборима 31. марта. Али то је урадио већ у изборној ноћи када је добио вести да је изгубио у Истанбулу, Анкари, Бурси, Анталији, Адани, у десетинама мањих градова широм земље. Честитао је противницима и најавио да ће се борити наредне четири године да поврати поверење грађана.

И његов главни противник, градоначелник Истанбула Екрем Имамоглу, није имао дилему да треба да се бори онда када је пре четири године Ердоган поништио његову победу и расписао нове изборе. Имамоглу није звао на протесте, чак је тражио да их не буде, није му падало на памет да иде у бојкот. Борио се, упркос неравноправним условима и поново победио Ердогановог кандидата после 15 дана. Заједно са својим партнерима, баштиницима Ататуркове секуларне Турске дочекао је да пре десет дана убедљиво порази Ердогана. Градоначелнику Истанбула после нове победе многи прогнозирају да ће бити најозбиљнији кандидат за председника Турске 2028.

Опозиција у Србији је протеклих година често волела да себе види као „српског Имамоглуа”, али то је била само пуста жеља, од њега нису научили баш ништа. На београдским изборима пре две године тврдили су да су напредњаци и социјалисти „изгубили легитимитет”, без обзира на то што су СНС и СПС освојили већину и формирали градску власт. Ђилас је тада разговарао са Вучићем, тражио нове изборе као шансу да докаже да је у праву око већине и добио је ту шансу. Ултимативно су тражили ванредне изборе крајем прошлог лета када су издували уличне протесте и добили су их за 17. децембар. На страну што нису знали да ли траже расписивање или одржавање избора до краја године, али добили су их брже него што су за њих били спремни.

Напредњаци и социјалисти добили су у децембру скоро 44 одсто, Ђиласова коалиција 34,6 одсто. Напредњаци и социјалисти могли су да намакну већину и наставе да управљају Београдом, али Вучићу та легална ситуација није била комфорна зато што није била до краја легитимни одраз већинске воље Београђана. И зато одлука о новим изборима, као једини чист излаз из политичке пат-позиције, опет на тражење опозиције. Али настао је проблем око датума – понуђени 28. април био им је преран, без обзира што је у том тренутку био једини законски могућ термин. Влада је урадила законску „гимнастику” и продужила мандат привременој градској управи и понудила најкаснији могући термин – 2. јун, али сада ни он не одговара. Тражи се ново одлагање, за септембар. А за кршење законских рокова предлаже се излаз у лекс специјалису, јаком земљотресу за сваки правни поредак. Велика је обмана што Ђилас тражи истовремено одржавање београдских и свих других локалних избора у Србији уз образложење да власти тада неће моћи да селе своје бираче из града у град да би гласали. Ђилас никада не помиње да тих истовремених избора неће бити у више од 60 градова у Србији, јер су они већ имали изборе у децембру и да власти, теоретски, могу комотно да селе своје бираче из чак трећине Србије на друга места када би то заиста била њихова намера. Цела ова играрија са тражењем избора, па бескрајним отезањем да се на њих изађе, обичан је безобразлук. Иза тога стоји само нада да ће се десити неко чудо, иако из истраживања добро знају да је разлика непремостива, а предност Вучићеве коалиције недостижна. Бојкот се поново потеже као последњи излаз.

Александар Вучић провео је године у покушајима да дође на власт, али улични протести никад нису били начин борбе за остварење тог циља, а камоли бојкот. Чак ни онда када га је од циља делио само корак.

„Честитам му на победи, али јасно је чије време долази. Сигуран сам да ћемо врло брзо имати нове изборе, а онда ће резултат бити много убедљивији у моју корист”, овако је Вучић пре 20 година отрпео тесан пораз на изборима за градоначелника Београда од Ненада Богдановића из Демократске странке. Разлика је била око 1,8 одсто. Вучићев тесан пораз на јединим до сада директним изборима за градоначелника Београда 2004, није био повод да прави демонстрације, протесте, а камоли да иде у бојкот. То није радио ни четири године касније када је СПС прекршио коалициони споразум по којем је Вучић требало да буде градоначелник и дао већину Тадићевим демократама, што је увело Ђиласа на чело Београда за наредних пет година. Нисмо видели ниједан Вучићев улични притисак на власт око изборних услова, термина, ни онда када је од медија имао приступ само опскурном радију Фокус и новинама „Правда”. Никада протести са разбијањем Старог двора, или било које друге зграде, што смо од Ђиласове коалиције видели зимус, као израз гнева због још једног пораза. Успут, ако су разбијачи Скупштине града заиста били Вучићеви хулигани и убачени људи из БИА, како их је опозиција описала, зашто су тражили њихово ослобађање из затвора? Никада са Вучићеве стране нисмо чули помен бојкота избора. Видели смо, напротив, његове уступке пред захтевима бојкоташа, на пример смањење изборног цензуса са пет на три одсто пре четири године. Гледамо те уступке и сада кроз померање изборних термина, до ивице кршења закона. Посматрамо непрекидно излажење у сусрет захтевима опозиције, с циљем да избори остану оно што треба да буду, а то је једини демократски начин за формирање власти. Позивање на бојкот је у оваквим условима обичан политички безобразлук. Као да искуство са бојкотом из 2020. није било довољно лоше за оне који су у њему учествовали. Демократије не разумеју шта значи бојкот избора, а нарочито упорно понављање те претње из избора у изборе. Европска комисија је и пре четири године и пре месец дана поновила исти став, од речи до речи – Бојкот није начин за напредак (портпаролка Ана Писонеро).

Ако им сопствено искуство није био довољан наук, нека се уче из случаја Албаније. Еди Рама је пре пет година имао наспрам себе организован бојкот опозиције на локалним изборима. У целој Албанији тада је гласало тек око 22 одсто бирача, а Рамини социјалисти победили су у 57 од 61 града. И шта се догодило? Ништа.

ЕУ је аминовала резултате јер су дошли „на миран и регуларан начин иако у атмосфери политичке поделе” (Маја Коцијанчич). Амерички Стејт департмент био је још јаснији – И они који су учествовали на изборима и они који су били уздржани искористили су своје демократско право на миран начин. Две године касније опозиција се вратила изборима и парламенту. Схватила је поруку иако је наставила да губи.

Демократије не схватају концепт бојкота избора и у томе се ништа неће променити ни у новом случају у Србији, ако га буде. Једино што разумеју јесте да се на власт долази и са ње одлази искључиво на изборима. Баш онако како се у Србији ради годинама. Четири године у политици није дуг период, под условом да се оне не проведу у кукњави и чекању да у Београд падне с неба сценарио из Истанбула, Будимпеште, Албаније. Бојкот је заједничко име за ову инфантилну играрију српске опозиције.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa