Uragan emocija na podijumu

Mada je danas, zbog prožimanja i preplitanja raznih elemenata pijanizma, teško, nezahvalno, pa možda i nepotrebno određivati kojoj pijanističkoj školi jedan umetnik pripada, za Denisa Macujeva je jasno da je jedan od najsjajnijih predstavnika ruske pijanističke škole. To znači da u svojim interpretacijama sledi klasično viđenje dela sa puno ličnih detalja koji daju originalnost pristupu i da poseduje raskošnu tehniku koja podrazumeva potpuno vladanje instrumentom u svim domenima. Rođen u porodici muzičara, školovan u najboljim klasama moskovskog Konzervatorijuma, pobedivši sa 23 godine na Takmičenju „Čajkovski”, Macujev je  razvio blistavu karijeru nastupima na najznačajnijim svetskim podijumima, sa velikim orkestrima, dirigentima, na najprestižnijim festivalima, angažujući se i u organizaciji mnogih muzičkih zbivanja.

Uz sve navedene odlike, Denis Macujev poseduje još nešto dragoceno: to je strast – za zvukom, muzikom, klavirom, publikom. Njegova ležernost, jednostavnost i radost kojom zrači od samog pojavljivanja na podijumu do snage i, rekli bismo, jednog uragana izraza i emocija što ih iskazuje kroz interpretaciju, ostavljaju slušaoce bez daha. Na koncertu sa Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije podario nam je uzbudljivu interpretacija Drugog klavirskog koncerta Sergeja Rahmanjinova, koja je plenila bogatom izražajnom paletom – od tanane pevnosti do zvučnog praska, od šapata do grmljavine, s hiljadama zvučnih nijansi koje se nekad razvijaju postupno, u dugim linijama, a nekad se menjaju u trenutku. Mada je repertoar Macujeva impozantan, najčešće su isticane njegove interpretacije Rahmanjinova, pa i nije čudno što je Fondacija Sergeja Rahmanjinova odabrala baš njega da izvede i snimi nepoznata dela Rahmanjinova na kompozitorovom klaviru u vili „Senar u Lucernu.

Za Denisa Macujeva muzika je način življenja, disanja, ona je u njemu samom i ispoljava se i kroz tumačenje klasične partiture i kroz bravurozne improvizacije – kako je pokazao i u dva „bisa” izvedena na ovacije publike.

Značajnu ulogu u oblikovanju kompletnog zvuka i doživljaja koncerta imao je dirigent Dejan Savić, jer je, mudro, visokoprofesionalno i vešto dao primat Macujevu, koji je bio velika inspiracija orkestru, sledeći ga u njegovim nastojanjima i tako su zajedno ostvarili celovit i snažan doživljaj.

U prvom delu programa izvedena je Serenada br. 1, mladalačko delo Johanesa Bramsa, koju je autor najpre komponovao kao nonet, a kasnije orkestrirao. Moglo bi se reći da se i u pogledu oblika i u pogledu orkestracije u Serenadi mogu naći mnoge slabosti i da je daleko od vrhunskih Bramsovih orkestarskih dela, ali treba imati na umu da se u njoj mogu osetiti ne samo oslonci na uzore, već i neke iskre originalnosti. Dejan Savić se založio da u toj partituri, koja pripada domenu apsolutne muzike, otkrije poetičnost, dinamičnost, pa i neku vrstu slikovitosti i tako, bez obzira na njenu razuđenost, pronađe put te muzike do slušalaca.