Ураган емоција на подијуму

Мада је данас, због прожимања и преплитања разних елемената пијанизма, тешко, незахвално, па можда и непотребно одређивати којој пијанистичкој школи један уметник припада, за Дениса Мацујева је јасно да је један од најсјајнијих представника руске пијанистичке школе. То значи да у својим интерпретацијама следи класично виђење дела са пуно личних детаља који дају оригиналност приступу и да поседује раскошну технику која подразумева потпуно владање инструментом у свим доменима. Рођен у породици музичара, школован у најбољим класама московског Конзерваторијума, победивши са 23 године на Такмичењу „Чајковски”, Мацујев је  развио блиставу каријеру наступима на најзначајнијим светским подијумима, са великим оркестрима, диригентима, на најпрестижнијим фестивалима, ангажујући се и у организацији многих музичких збивања.

Уз све наведене одлике, Денис Мацујев поседује још нешто драгоцено: то је страст – за звуком, музиком, клавиром, публиком. Његова лежерност, једноставност и радост којом зрачи од самог појављивања на подијуму до снаге и, рекли бисмо, једног урагана израза и емоција што их исказује кроз интерпретацију, остављају слушаоце без даха. На концерту са Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије подарио нам је узбудљиву интерпретација Другог клавирског концерта Сергеја Рахмањинова, која је пленила богатом изражајном палетом – од танане певности до звучног праска, од шапата до грмљавине, с хиљадама звучних нијанси које се некад развијају поступно, у дугим линијама, а некад се мењају у тренутку. Мада је репертоар Мацујева импозантан, најчешће су истицане његове интерпретације Рахмањинова, па и није чудно што је Фондација Сергеја Рахмањинова одабрала баш њега да изведе и сними непозната дела Рахмањинова на композиторовом клавиру у вили „Сенар у Луцерну.

За Дениса Мацујева музика је начин живљења, дисања, она је у њему самом и испољава се и кроз тумачење класичне партитуре и кроз бравурозне импровизације – како је показао и у два „биса” изведена на овације публике.

Значајну улогу у обликовању комплетног звука и доживљаја концерта имао је диригент Дејан Савић, јер је, мудро, високопрофесионално и вешто дао примат Мацујеву, који је био велика инспирација оркестру, следећи га у његовим настојањима и тако су заједно остварили целовит и снажан доживљај.

У првом делу програма изведена је Серенада бр. 1, младалачко дело Јоханеса Брамса, коју је аутор најпре компоновао као нонет, а касније оркестрирао. Могло би се рећи да се и у погледу облика и у погледу оркестрације у Серенади могу наћи многе слабости и да је далеко од врхунских Брамсових оркестарских дела, али треба имати на уму да се у њој могу осетити не само ослонци на узоре, већ и неке искре оригиналности. Дејан Савић се заложио да у тој партитури, која припада домену апсолутне музике, открије поетичност, динамичност, па и неку врсту сликовитости и тако, без обзира на њену разуђеност, пронађе пут те музике до слушалаца.