Samo smeh Srbiju spasava

Francuski predsednik Nikola Sarkozi izgubio je spor protiv proizvođača vudu-lutke sa njegovim likom. Sud je ocenio da igračka spada u domen humora i satire i da se može slobodno prodavati. Vest je sasvim slučajno, objavljena u drugom Dnevniku RTS iste večeri kada se u emisiji „Da. Možda. Ne.” u sredu uveče na Prvom programu RTS razgovaralo o politici i političarima kao povodu za smeh, principima blagotvorne zabave i mukama onih koji su spremni da se javnim ličnostima nasmeju u brk, da ih potkače i spuste na zemlju.

Ismejavanje, pa i oštrije satirično obračunavanje sa političarima kod nas nije otišlo tako daleko kao u Francuskoj. Još se nije stiglo do probadanja iglama, ali da je neophodno staviti ih povremeno (ma, svakodnevno) na stub podsmeha, potvrđeno je u ovoj emisiji Olivere Kovačević. Učestvovali su Siniša Pavić („Bela lađa”), Radoslav Pavlović („Šovinistička farsa”), Saša Pantić („Kursadžije”), Nele Karajlić („Top-lista nadrealista”) i Petar Lazić („Indeksovo radio-pozorište”), autorski vrh humorističkih serija na radiju i televiziji, sa osvedočenim ambicijama u sferi političke i dnevne satire.

NEMA „FABRIKA SMEHA”. – Opšta je ocena da smo se nekada slađe smejali (ili nam se to sada čini), mada je politika kontrolisala život u većoj meri, pa samim tim i humor koji je umeo da bude i oštriji i proročki. Koga danas humorističke žaoke gađaju a koga pogađaju? Kakav se humor proizvodi u fabrikama smeha?

Prvi rezime je da nema „fabrika smeha”, postoje samo pojedini pisci tekstova koji to rade sa relativnim uspehom. Uz neizbežnu opasku da je ovaj književni i televizijski žanr najozbiljniji i najopasniji, zato što može da promaši metu ako nema priče i poente, pa postaje samo puka, nedostojna zabava, prećutno se došlo do još jednog neveselog saznanja, da je mali efekat tih pokušaja da se političari dovedu u red stalnim prozivanjem. Reči su izgubile snagu, a bavljenje politikom je postalo unosno zanimanje. Živimo u bitno drugačijem vremenu kad govore ljudi koji ne vladaju rečima.

Zatim, ispada da su glavni animatori dobrog raspoloženja „Kursadžije” kojima je ponajviše zamerena upotreba psovki. Legitimna u literaturi, psovka mora imati opravdanje i ne može biti zamena za humor. Ali, svi se smeju kad se opsuje, što se opravdava našim mentalitetom. Protiv njihovog korišćenja izjasnilo se 47,9 odsto gledalaca koje je anketirao Istraživački centar RTS.

SUĐENjE „KURSADžIJAMA”. – Istovremeno to je najgledanija humoristička emisija, koja se kako je objasnio pisac tekstova Saša Pantić, radi danas za sutra (hvataju se dnevni povodi) i koju gleda četiri miliona ljudi. E sad, što ima onih koji su ljubomorni zbog toga i zbog „Granda”, pod čijom se ambalažom sve to pakuje, to je nešto drugo. Olivera Kovačević nije propustila priliku da natrlja nos Saši Pantiću, ali je isto tako brzo shvatila da bi bilo pogubno i kontraproduktivno po njenu emisiju da se pretvori u suđenje „Kursadžijama” pa je nastojala da razgovor usmeri i na druge sadržaje i teme.

Sa podsećanjem na čuveno telefoniranje Miodraga Petrovića Čkalje političarima onoga doba, otvoreno je pitanje da li je lično ime zaštićeno ili je bezbolnije i bezbednije koristiti mimikričke metode u odslikavanju političkih kalambura. Bliži istini je zaključak da se u svemu tome ne ide dalje od grebanja po površni što možda nekog zasmejava, ali nikoga ne ljuti. Oni koji se direktno pominju to doživljavaju kao populističku reklamu, više su počastvovani nego povređeni.Osim toga, iskustvo je pokazalo da se prozivanjem pojedinaca ne može mnogo toga postići. A zaslužili su ismejavanje, misli 61 odsto anketiranih.

Ovaj razgovor, uokviren je stilizovanom obradom onog „Samo sloga Srbina spasava” u „Samo smeh Srbiju spasava”. Iako posvećen smehu, nije nas nasmejao. Pre je bio pokušaj da se utvrdi zašto se ne smejemo. A jedan od razloga je, sasvim izvesno, televizija.