Само смех Србију спасава

Француски председник Никола Саркози изгубио је спор против произвођача вуду-лутке са његовим ликом. Суд је оценио да играчка спада у домен хумора и сатире и да се може слободно продавати. Вест је сасвим случајно, објављена у другом Дневнику РТС исте вечери када се у емисији „Да. Можда. Не.” у среду увече на Првом програму РТС разговарало о политици и политичарима као поводу за смех, принципима благотворне забаве и мукама оних који су спремни да се јавним личностима насмеју у брк, да их поткаче и спусте на земљу.

Исмејавање, па и оштрије сатирично обрачунавање са политичарима код нас није отишло тако далеко као у Француској. Још се није стигло до пробадања иглама, али да је неопходно ставити их повремено (ма, свакодневно) на стуб подсмеха, потврђено је у овој емисији Оливере Ковачевић. Учествовали су Синиша Павић („Бела лађа”), Радослав Павловић („Шовинистичка фарса”), Саша Пантић („Курсаџије”), Неле Карајлић („Топ-листа надреалиста”) и Петар Лазић („Индексово радио-позориште”), ауторски врх хумористичких серија на радију и телевизији, са осведоченим амбицијама у сфери политичке и дневне сатире.

НЕМА „ФАБРИКА СМЕХА”. – Општа је оцена да смо се некада слађе смејали (или нам се то сада чини), мада је политика контролисала живот у већој мери, па самим тим и хумор који је умео да буде и оштрији и пророчки. Кога данас хумористичке жаоке гађају а кога погађају? Какав се хумор производи у фабрикама смеха?

Први резиме је да нема „фабрика смеха”, постоје само поједини писци текстова који то раде са релативним успехом. Уз неизбежну опаску да је овај књижевни и телевизијски жанр најозбиљнији и најопаснији, зато што може да промаши мету ако нема приче и поенте, па постаје само пука, недостојна забава, прећутно се дошло до још једног невеселог сазнања, да је мали ефекат тих покушаја да се политичари доведу у ред сталним прозивањем. Речи су изгубиле снагу, а бављење политиком је постало уносно занимање. Живимо у битно другачијем времену кад говоре људи који не владају речима.

Затим, испада да су главни аниматори доброг расположења „Курсаџије” којима је понајвише замерена употреба псовки. Легитимна у литератури, псовка мора имати оправдање и не може бити замена за хумор. Али, сви се смеју кад се опсује, што се оправдава нашим менталитетом. Против њиховог коришћења изјаснило се 47,9 одсто гледалаца које је анкетирао Истраживачки центар РТС.

СУЂЕЊЕ „КУРСАЏИЈАМА”. – Истовремено то је најгледанија хумористичка емисија, која се како је објаснио писац текстова Саша Пантић, ради данас за сутра (хватају се дневни поводи) и коју гледа четири милиона људи. Е сад, што има оних који су љубоморни због тога и због „Гранда”, под чијом се амбалажом све то пакује, то је нешто друго. Оливера Ковачевић није пропустила прилику да натрља нос Саши Пантићу, али је исто тако брзо схватила да би било погубно и контрапродуктивно по њену емисију да се претвори у суђење „Курсаџијама” па је настојала да разговор усмери и на друге садржаје и теме.

Са подсећањем на чувено телефонирање Миодрага Петровића Чкаље политичарима онога доба, отворено је питање да ли је лично име заштићено или је безболније и безбедније користити мимикричке методе у одсликавању политичких каламбура. Ближи истини је закључак да се у свему томе не иде даље од гребања по површни што можда неког засмејава, али никога не љути. Они који се директно помињу то доживљавају као популистичку рекламу, више су почаствовани него повређени.Осим тога, искуство је показало да се прозивањем појединаца не може много тога постићи. А заслужили су исмејавање, мисли 61 одсто анкетираних.

Овај разговор, уоквирен је стилизованом обрадом оног „Само слога Србина спасава” у „Само смех Србију спасава”. Иако посвећен смеху, није нас насмејао. Пре је био покушај да се утврди зашто се не смејемо. А један од разлога је, сасвим извесно, телевизија.