Hitlerova privatna biblioteka

Specijalno za „Politiku”
Vašington – U Kongresnoj biblioteci, u čitaonici retkih knjiga, među osam stotina hiljada naslova i mnogobrojnim privatnim bibliotekama (Tomasa Džefersona, Teodora Ruzvelta, Endija Vorhola, Madone…), može se naći i hiljadu i dve stotine knjiga koje su pripadale Adolfu Hitleru. Upravo ove knjige pregledao jeTimoti Rajbak, istoričar, predavač sa Harvarda, saradnik „Njujorkera”… i nedavno objavio svoja zapažanja u knjizi „Hitlerova privatna biblioteka – knjige koje su oblikovale njegov život”(„Hitler’s Private Library, The Books that Shaped His Life”, Knopf).

Hitler je bio strastvenčitalac, izuzetno je voleo „Don Kihota”, „Robinzona Krusa”, „Čiča-Tominu kolibu”, „Guliverova putovanja”, a uveliko se ushićivao i čitanjem romana Karla Maja. Izjavljivao je da više poštuje Šekspira od Getea i Šilera, rado je citirao Hamleta i Julija Cezara, Bibliju takođe. Čitavu Fihteovu ediciju dobio je na poklon od čuvene i kontroverzne režiserke Leni Rifenštal. Hitler je čitao i Šopenhauera i Ničea, voleo je i knjige o oružju, vojnim strategijama i velikim generalima, baš kao i knjige o arhitekturi i umetnosti. Ali, pored veličanstvenih klasika našle su se i one užasne, brojne antisemitske knjige, posebno Henrija Forda („The International Jew”) za koga je sam Hitler govorio da je bio njegova velika inspiracija.

Hitler je ne samo čitao nego je i podvlačio omiljene misli, vertikalnim linijama označavao posebna mesta ili, pak, znacima uzvika dramatizovao svoja otkrića. A čitao je dosta, i to baš tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, bez obzira naužasne naredbe izgovorene tren pre nego što će se povući u svoje odaje. Ali, ova otkrića nisu dovoljna da impresioniraju zahtevnije čitaoce, pa tako ugledni kritičar „Vašington posta” Majkl Dirda (dobitnik Pulicerove nagrade za kritiku), 25. oktobra, kao retko ko ko se izdvaja iz refrenskih hvalospevnika, hladnokrvno razmatra propuste u Rajbakovoj knjizi. Dirda Rajbaku zamera pogrešne informacije i nejasnoće, jer, na primer, „Per Gint” nije poema već drama u stihovima, a smatra i da je pisac olako prešao preko podatka da je Ditrih Ekart, prevodilac „Per Ginta” na nemački i Hitlerov mentor u antisemitizmu, Ibzenovog junaka oblikovao prema arijevskom idealu, baš kao što i pored mnogih ponavljanja o Hitlerovoj posvećenosti knjigama Karla Maja usred zrelih godina ne nalazimo nikakvu analizu koja bi nam rasvetlila takve psihološke pobude.

Dirda skreće pažnju i na Rajbakovo nerazumevanje tumačenja pakla u katoličkoj teologiji ali i na dosadno hvalospevno preterivanje u „ja-pa-japačkom odavanju počasti („ja sam otkrio”, „ja sam shvatio”, „ja sam zaključio”, „prema mojoj računici”…). Dirda, s razlogom, pita kako to da, na primer, Rajbak kaže da je jednu Hitlerovu knjigu našao na Univerzitetu Braun a da se nijedanput nije upitao da li je to jedna od izgubljenih ili zametnutih knjiga, jer se zna da je po završetku rata bilo šesnaest hiljada Hitlerovih knjiga. Zbog svega toga Dirda i zaključuje da drugi deo naslova Rajbakove knjige nije dublje proučen i da zato ne znamo u kojoj meri lična biblioteka može da opiše nečiji karakter. Za Dirdu misterija ostaje neotkrivena: ako čitanje humanizuje i povećava sposobnost empatije i prihvata različitost među ljudima, kako je onda moguće da monstrum voli, poštuje i čita klasike? I, baš čitajući te poslednje reči, odjednom se setih pesme „Hitlerova prva fotografija”, koja opisuje bebu, slatku i nevinu, a počinje pitanjem Vislave Šimborske: „Ko li je ovaj čovečuljak u majušnom odelcetu?”