Хитлерова приватна библиотека

Специјално за „Политику”
Вашингтон – У Конгресној библиотеци, у читаоници ретких књига, међу осам стотина хиљада наслова и многобројним приватним библиотекама (Томаса Џеферсона, Теодора Рузвелта, Ендија Ворхола, Мадоне…), може се наћи и хиљаду и две стотине књига које су припадале Адолфу Хитлеру. Управо ове књиге прегледао јеТимоти Рајбак, историчар, предавач са Харварда, сарадник „Њујоркера”… и недавно објавио своја запажања у књизи „Хитлерова приватна библиотека – књиге које су обликовале његов живот”(„Hitler’s Private Library, The Books that Shaped His Life”, Кнопф).

Хитлер је био страственчиталац, изузетно је волео „Дон Кихота”, „Робинзона Круса”, „Чича-Томину колибу”, „Гуливерова путовања”, а увелико се усхићивао и читањем романа Карла Маја. Изјављивао је да више поштује Шекспира од Гетеа и Шилера, радо је цитирао Хамлета и Јулија Цезара, Библију такође. Читаву Фихтеову едицију добио је на поклон од чувене и контроверзне режисерке Лени Рифенштал. Хитлер је читао и Шопенхауера и Ничеа, волео је и књиге о оружју, војним стратегијама и великим генералима, баш као и књиге о архитектури и уметности. Али, поред величанствених класика нашле су се и оне ужасне, бројне антисемитске књиге, посебно Хенрија Форда („The International Jew”) за кога је сам Хитлер говорио да је био његова велика инспирација.

Хитлер је не само читао него је и подвлачио омиљене мисли, вертикалним линијама означавао посебна места или, пак, знацима узвика драматизовао своја открића. А читао је доста, и то баш тридесетих и четрдесетих година прошлог века, без обзира наужасне наредбе изговорене трен пре него што ће се повући у своје одаје. Али, ова открића нису довољна да импресионирају захтевније читаоце, па тако угледни критичар „Вашингтон поста” Мајкл Дирда (добитник Пулицерове награде за критику), 25. октобра, као ретко ко ко се издваја из рефренских хвалоспевника, хладнокрвно разматра пропусте у Рајбаковој књизи. Дирда Рајбаку замера погрешне информације и нејасноће, јер, на пример, „Пер Гинт” није поема већ драма у стиховима, а сматра и да је писац олако прешао преко податка да је Дитрих Екарт, преводилац „Пер Гинта” на немачки и Хитлеров ментор у антисемитизму, Ибзеновог јунака обликовао према аријевском идеалу, баш као што и поред многих понављања о Хитлеровој посвећености књигама Карла Маја усред зрелих година не налазимо никакву анализу која би нам расветлила такве психолошке побуде.

Дирда скреће пажњу и на Рајбаково неразумевање тумачења пакла у католичкој теологији али и на досадно хвалоспевно претеривање у „ја-па-јапачком одавању почасти („ја сам открио”, „ја сам схватио”, „ја сам закључио”, „према мојој рачуници”…). Дирда, с разлогом, пита како то да, на пример, Рајбак каже да је једну Хитлерову књигу нашао на Универзитету Браун а да се ниједанпут није упитао да ли је то једна од изгубљених или заметнутих књига, јер се зна да је по завршетку рата било шеснаест хиљада Хитлерових књига. Због свега тога Дирда и закључује да други део наслова Рајбакове књиге није дубље проучен и да зато не знамо у којој мери лична библиотека може да опише нечији карактер. За Дирду мистерија остаје неоткривена: ако читање хуманизује и повећава способност емпатије и прихвата различитост међу људима, како је онда могуће да монструм воли, поштује и чита класике? И, баш читајући те последње речи, одједном се сетих песме „Хитлерова прва фотографија”, која описује бебу, слатку и невину, а почиње питањем Виславе Шимборске: „Ко ли је овај човечуљак у мајушном оделцету?”