POSLEDNjA SRPSKA TAJNA

Neki Srbi kao da žele da NATO opet bombarduje Srbiju. Jer, Srbija još okleva da uđe u NATO. Naime, posle najnovije odluke Vašingtona da ratifikuje pristupanje Hrvatske i Albanije zapadnom vojnom savezu, sada navodno „postoji opasnost da nas NATO prepozna kao neprijatelje što bi moglo da ima fatalne posledice”. Jer, mi još oklevamo. To oko fatalnih posledica za Srbiju ako ne uđe u NATO, verovatno se misli na smak sveta. Tako, zapravo, glasi izjava jednog našeg uglednog analitičara u jednom našem uglednom dnevnom listu. Drugi jedan analitičar u istom članku istog lista kaže da je situacija sada „neodrživa” i naređuje državnom vrhu da „mora da sedne i jasno se odredi šta želi: ukoliko hoće da nastavi s vojnom neutralnošću, to mora mnogo jasnije da saopšti, nego onim nemuštim deklaracijama, a ako hoće u NATO to mora da se jasno kaže, jer je vreme da kažemo gde smo i šta hoćemo”.

Koliko znam, mi smo još na Balkanu. Šta hoćemo, to je već nešto teži problem, verovatno hoćemo da imamo Kosovo, ali to ne zavisi samo od nas. Da vlada sedne, to nije nikakav problem, jer neki članovi vlade popodne ne samo da sede, već i redovno spavaju u svojim kabinetima. Zbog poodmaklih godina, tamo su im uneli i krevete. Nemojte slučajno da ih neko budi posle 15 sati zbog nekakvog ulaska u NATO. Nije građanski, kućni je red.

Dakle, ko sam ja da budem skeptik u vezi s eventualnim ulaskom Srbije u NATO? Pa, najvažnije je to da sam poreski obveznik Srbije. Ali i to da sam svojevremeno razgovarao sa dva vrhovna komandanta NATO i upravo zbog toga sam osamdesetih godina prošlog veka bio smešten u „Belu knjigu” pokojnog Stipe Šuvara. Što tada za jednog novinara nije bilo baš tako ugodno, i što mi, nadam se, daje za pravo da postavim pitanje: na koji bi to način ulazak Srbije u NATO povećao bezbednost ove zemlje? Ili Amerike?

Naime, kada je pre nekoliko dana predsednik SAD Džordž Buš, koji odlazi, potpisao dokument o ratifikaciji Protokola o pristupanju Hrvatske i Albanije NATO-u ocenivši to kao „istorijski trenutak za Balkan”, on je istovremeno rekao i da Amerika „s nestrpljenjem očekuje dan kada će NATO pod svoje okrilje primiti sve zemlje Balkana, uključujući i Makedoniju, a i Srbija je dobrodošla ukoliko se odluči za taj put”. Reklo bi se, barem što se tiče nas, vrlo korektno. Jer, Buš nigde nije spomenuo da bi eventualno odbijanje Srbije da uđe u NATO u Vašingtonu bilo „prepoznato kao neprijateljski čin”. Taman posla, pa mi i Ohajo vežbamo svaki dan zajedno. U vezi sa tim nisu se oglasili ni u Briselu, ni u Monsu. Ovi u Briselu ne znaju kako da skupe dodatne trupe za Avganistan, neće niko, ovi u Monsu ne znaju kako da začepe usta britanskim generalima, koji javno tvrde da je rat u Avganistanu izgubljen za NATO.

No, da se vratimo pitanju: na koji bi to način ulazak Srbije u NATO povećao bezbednost ove zemlje? Od koga se to, od koje konkretno države iz okruženja, Srbija danas i u budućnosti oseća potencijalno ugroženom? Na to pitanje nećete dobiti odgovor ni od jednog našeg političara, ni od jednog našeg generala, pa ni od jednog analitičara. Ne zato što možda ne žele da odgovore, već zato što nemaju, ili ne znaju odgovor. Umesto toga imamo floskule o sigurnosti stranih ulaganja, stranci, je l’ te, ne ulažu u Finsku i u Austriju jer nisu članice NATO-a, imamo bajke da je širenje NATO-a istovremeno i širenje demokratije i civilizacije, što smo lepo videli na primeru Gruzije, ili još bolje Albanije gde je našem tužiocu za ratne zločine u Tirani pre neki dan opaljena „demokratska šamarčina”.

Članstvo u NATO-u jeste obaveza da se stupi u rat ako je napadnuta bilo koja država članica. Hoće li neko u Srbiji da ide u rat protiv Rusije ako, ne daj bože, Rusija napadne Litvaniju? Jer, bez obzira na svu retoriku o „ novoj ulozi” NATO-a, on ostaje prvenstveno vojni savez. Za ostale poslove i zadatke postoje EU i druge institucije. Kada je rušen SSSR i Varšavski pakt šefovi NATO-a govorili su Moskvi „da se nema čega plašiti, da je NATO striktno odbrambeni savez, da je to organizacija za održavanje mira, da NATO neće imati baze u bivšim državama Varšavskog pakta...”.

Onda je bombardovana Jugoslavija 1999. godine, a NATO je počeo da se širi ka granicama Rusije, regrutujući nove članice sa izrazito antiruskom politikom, koje su u takvoj orijentaciji tražile svoj novi međunarodni identitet. I to je, zapravo, i najsudbonosnija greška američke spoljne politike u čitavom posthladnoratovskom periodu.

Politika nuđenja članstva zemljama bivšeg sovjetskog bloka napravila je od Rusije protivnika NATO-a, iako se pre desetak godina na Zapadu tvrdilo da je Moskva partner NATO-a. U tom kontekstu Rusija može, sasvim legitimno, da svoje nuklearne rakete usmeri na sve ciljeve u državama NATO-a. Kako na stare, tako i na nove članice. NATO priđe Rusiji na manje od pet minuta leta balističkog projektila, Rusija preusmeri svoje rakete za odgovor, ili čak i prvi udar. Sve demokratski, javno i na znanje svim zainteresovanima. Da se svi na vreme „prepoznaju kao neprijatelji“. Prijatan san braćo Srbi. Na nišanu ruskih raketa.

Čudno, kako u Srbiji niko o tome ne razmišlja? Niko da kaže da bi ulazak Srbije u NATO u Moskvi bio prepoznat kao „neprijateljski korak”. Ili je to poslednja srpska tajna. Jer, gas i naftu kupujemo, valjda, u Avganistanu?