Osma godina u Moskvi

Podatak da je neko punih sedam godina u diplomatskoj službi u istom gradu obično bi trebalo da navede na pomisao o korupciji, vezama ili već nekom drugom načinu da se „ostane na funkciji”. U slučaju Jelice Kurjak, koja je upravo imenovana za ambasadora Srbije u Ruskoj Federaciji, takva pomisao ne može biti dalje od istine jer je reč o retko sposobnom diplomati i istraživaču koji je poštovanje ruske stručne javnosti stekao mnogo pre nego što je 2001. godine postavljen na mesto savetnika za politička pitanja u ambasadi SR Jugoslavije u Moskvi.

To poštovanje bilo je ključ za mnoge brave, pa su Kurjakovoj brzo bila otvorena vrata do najbližih saradnika Vladimira Putina, ali i do patrijarha Alekseja, na čije je prijeme pozivana. U vreme kada su neki balkanski lideri pokušavali da mitom pronađu put do ruskog predsednika, ona je, zahvaljujući svojim kontaktima, uspela da Zoranu Đinđiću obezbedi sastanak s Putinom. Taj susret – na kojem je sudeći po kasnijim interpretacijama, srpski premijer želeo da zatraži podršku Rusije za svoju kosovsku politiku – trebalo je da se dogodi krajem marta 2003. godine.

Sprečilo ga je ubistvo Đinđića.

Jelica Kurjak rođena je 1952. u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Na Fakultetu političkih nauka diplomirala je 1974. godine, a na istom fakultetu odbranila je 1981. magistarski rad pod naslovom. Doktorsku tezu na Pravnom fakultetu u Beogradu 1988. godine.

Od 1978. radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, gde se bavila istraživanjem sovjetske teorije i prakse, kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu.

Predstavljajući svoj rad na sopstvenom internet sajtu navodi da je posle nestanka bipolarne podele sveta i raspada sovjetske imperije istraživala otvorena pitanja teorije i prakse ruskog političkog sistema, fenomen međuetničkih odnosa, konfesionalna i ekonomska pitanja. Značajan deo istraživanja posvetila je i spoljnopolitičkoj strategiji Rusije, a posebno odnosima ove zemlje prema Balkanu, odnosno sukobima na prostoru prethodne i sadašnje Jugoslavije.

Od 1. avgusta 2001. na dužnosti je savetnika za politička pitanja u ambasadi SRJ u Ruskoj Federaciji, a 1. decembra 2004. imenovana je za ministra savetnika za politička i ekonomska pitanja u ambasadi Srbije i Crne Gore. U februaru 2006. postala je otpravnik poslova, pa je u praksi već imala priliku da bude na čelu srpske misije u Moskvi jer je vodila ambasadu posle odlaska Milana Roćena i dolaska Stanimira Vukićevića (kome je sada ponuđeno mesto državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova).

O odnosu Rusije prema slovenskim državama na Balkanu napisala je i ovo: „Istorija pokazuje u kojoj meri može biti štetna mitologizacija nekih segmenata istorije i odnosa među državama jer svaka država, a naročito velika, ima svoje racionalne razloge u vođenju spoljne politike i zaštiti nacionalnih interesa, a mitovi predstavljaju samo pomoćno sredstvo u ostvarivanju generalne strategije i taktike”.

Vladimir Radomirović